Филм „La Strada” Федерика Фелинија, овенчан многобројним наградама и признањима, добитник „Оскара” (1956), поставио је на теразијској позоришној сцени Славенко Салетовић са Дубравком Ковјанић и Драганом Вујићем-Вујкетом у главним улогама.

Извесно је да Славенко Салетовић није Фелини, нити је Дубравка Ковјанић Ђулијета Масини, па ни Вујке Ентони Квин. Ипак, представа Театра на Теразијама има изгледа да буде радо гледана. У „La Strada”, музичкој мелодрами, све је, дакако, помало нашки: сиромашно, непретенциозно, без раскошних циркуских вратоломија и враголија, без сете која обара са ногу! Речју, без изузетних редитељских и глумачких остварења. Простодушно и не особито захтевно.

Сцена коју је обликовао Александар Денић и јесте и није улица, оно место које се протеже у недоглед и где никад нисте сигурни на кога ћете налетети! Обрисима улице сценограф придодаје бригу за сценско разигравање на неколико нивоа, које користе балет, музика, глумци. Ту су, наравно, и циркуска кола, као нека врста сцене иза завесе на Ђелсомину Дубравке Ковјанић, и Цампана Драгана Вујића-Вујкета. Костими Миланке Берберовић, негде између циркуских одора и уличних крпа и крпица. Без посебне раскоши, али са довољно боја и препознатљивости.

Редитељ Славенко Салетовић успева да препозна и успостави основне покретаче мелодраме, контрасте који вас држе између пригушеног осмеха и сете. Сурови, брутални, развикани, прсати Цапано Драгана Вујића-Вујкета, није посве једноличан. Иза све његове осорности без које живота као да и нема, особито у циркусу, и међу путујућим глумцима, међу сиротињом, назире се, повремено, дубоко покопана доброта наспрам, можда, и одвише смерне, покорне и девичанске Ђелсомине Дубравке Ковјанић.

Шекспир каже: Свет је позорница, сцена; за Фелинија као да је носећа метафора нашег начина постојања у уметности, особито у уметности путујућег глумца, циркус, и сва весело-горка брига што га прате. Тако је и у Салетовићевој представи: и тужно, и смешно, нежно, смерно, сурово и брутално. Нико ником до краја не верује, све је помало замка, варка и чаролија; свако би другом да се подсмехне, али би, понекад, и да му притекне у помоћ. Игра, па живот без извесности, ко ће коме да прода „рог за свећу!” Циркус и глумац без станишта и извесности, вечно између немилог и недрагог, има ли ичег што би вам очи пре напунило сузама, а уста развалило од смеха! У један час, и немилосрдно и дирљиво. На овом нивоу креће се и представа Позоришта на Теразијама.

Одавно је укорењено мишљење, бар у нашој позоришној јавности да је мелодрама „нижи род”, и да је, по правилу, играју мека и дрхтава срца и душе. Наравно, мелодрами је неопходна богата емотивност, али и глумац који је у стању да ову емотивну пуноћу и покретљивост, па и лакоћу за сузе и смех, контролише. Не бих могао да тврдим да су се сузе и смех, сета, нежност, чежња и грубијанство без запињања, и сасвим течно, додиривали и преливали у Салетовићевој представи. Основне емотивне линије су, ипак, препознатљиве: оно доле, простачко и проституисано, и оно биће што сања о правој, великој сцени и уметности, завичајности, небеском белутку, плавом небеском кругу са крстом и срцем у средини.

Уверљив и самоуверен Вујић се није особито упињао да обогати своје искуство човека кога сурова улица и циркус уобличавају. Дубравка Ковјанић, јагње међу вуковима, нежна и згранута, али Дубравка може и више, мање стегнуто, круто, конвенционално. Мато Вука Салетовића је унео више емотивне раскоши у ову игру живота као циркуса, или колебања између неба и земље. Довољно раздраган, довољно сетан, довољно једноставан, довољно замишљен, животан и смртан, час посве земаљски, а онда ка небу, и свему што тежи да лети – усмерен.

У глумачком ансамблу поменимо Ану Симић, млађу, и часну сестру Ане Радивојевић-Здравковић која своју улогу игра без сувишног подсмевања, или опуштене гимназијске сете. У осталим улогама наступили су: Драгица Ристановић, Маја Брукнер, Ана Симић, Милан Милосављевић, Горан Букилић, Александар Дунић, Душан Каличанин. Певала је Јасминка Николић.

Федерико Фелини је сам најпотпуније изразио оно што га у животу, у филму, у уметности занима: „Ако неко под хришћанством подразумева љубав према другом бићу, онда се сви моји филмови баве том темом. Ја приказујем свет без љубави, насељен људима који искоришћавају друге. Али, међу њима је увек једна особа која жели да пружи љубав, и да за њу живи.”

Управо ово настоји и, мање-више, успева да нам каже представа „La Strada” у режији Славенка Салетовића у Позоришту на Теразијама. Ако и није реч о великој представи, реч је о музичкој мелодрами која ће нас дирнути; понеког и очарати!