Брилијантна друштвена комедија „Важно је звати се Ернест” Оскара Вајлда са циничном тачношћу и несвакидашњом бриткошћу одражава конзервативно викторијанско друштво краја 19. века, бруталну владавину новца, препотентност моћног империјализма, као и ледену хипокризију власти (која је, између осталог, због хомосексуализма Вајлда отерала у тамницу). Полазећи од нешто модификованих класичних комичких образаца – замењених идентитета, мотива браће раздвојене на рођењу итд, убојито сатиричан и интелектуално одважан Вајлд је креирао живописну слику и прилику живота високог енглеског друштва, разнобојну галерију арогантних фолираната.

Редитељ Никола Завишић се определио за сасвим одговарајући стил сценске реализације ове комедије – радикалну стилизацију која тачно и убедљиво истиче суштину Вајлдове оштре критичности према блазираним друштвеним обичајима. Ликови представе на сцену ступају попут манекена, ходају као да су на писти, театрално врцкајући одређеним деловима тела. Ово њихово ексцентрично парадирање је праћено гласном клупском музиком и упадљивим осветљењем што је ефектан начин да се актери доведу у контекст савремене медијске културе.

Сви глумци су са лакоћом, неспутаношћу и видним жаром саградили ту галерију крутих снобова, краљица преафектиране драматичности. Душанка Стојановић Глид прилично еруптивно игра ауторитативну и дијаболичну аждају леди Брекнел, док Анастасиа Мандић ствара лик Гвендолин Ферфакс хладније, отуђеније, чврсто и механички, наглашавајући тако њену одбојну самодовољност. У односу између Џона Вортинга (Ненад Стојменовић) и Алџернона Монкрифа (Милош Ђорђевић) јарко су наглашене хомосексуалне конотације – они често делују као типичан геј пар, размажени су и инфантилни преко свих граница толеранције, бучно се свађају, а затим се нежно мазе. Видна хомосексуализација њиховог односа је, између осталог, начин наглашавања Вајлдове критике институције брака третираног као подручје лажи, чистог бизниса, прорачунатих дилова који апсолутно изузимају љубав.

Сена Ђоровић (Сесили Кардју), Зоран Ћосић (пречасни Канон Чезебл), Соња Кнежевић (госпођица Призма) и Немања Констатиновић (слуга Лејн, батлер Меримен) доследно употпуњују ово друштво егоцентричних позера. Они се на најразличитије начине пренемажу, праве драме гигантских димензија око бесмислица као што су поједени сендвичићи са краставцима, чиме се духовито истиче зјапећа празнина и апсурдност њихових живота. Раскошно стилизовани костими и изглед сцене адекватно прате ликове и радњу (идеја простора Никола Завишић, костимограф Бојана Никитовић). Догађаји се нижу у минималиситички решеном ентеријеру окруженом ефектним плишаним црвеним завесама, а упадљиви детаљи богатог костима имају битан комички смисао (на пример, крпено куче госпођице Призме које она вуче као да је живо или гломазни дамски Алџернонов шешир спреман да га одбрани од свих елементарних непогода). 

Представи се може замерити то што је предугачка за овај жанр (траје нешто мање од два сата). У вези са тиме, она у одређеним тренуцима постаје извођачки самодовољна што производи монотонију. Има непотребних понављања, тапкања у месту на плану садржаја – размахују се варијације театралних исказа ароганције ликова, што у другој половини представе помало кочи развој радње, те је на нивоу динамике контрапродуктивно. Но, ова мана не угрожава много чињеницу да смо гледали успешно, идејно и стилски савремено и извођачки виртуозно сценско тумачење комедије генијалног викторијанског дендија. Завишићева представа није само забавно сведочење о декаденцији ондашњег fin de sieclaвећ је и значајна критичка рефлексија нашег друштва. Пролазак више од сто година од настанка комада и промене у околностима не значе промену суштине: сурови материјални интереси, одсуство принципијелности, као и прећутна институционализованост лицемерја и безочних лажи и даље су неурушиви стубови друштва.