Ка­ко да вла­дам на­ро­дом ко­ји пре­зи­рем – ре­то­рич­ки се упи­тао краљ Ми­лан Обре­но­вић, спре­ма­ју­ћи се да аб­ди­ци­ра. Ка­кав је био тај на­род ви­де­ло се по­том у ко­ме­ди­ја­ма Бра­ни­сла­ва Ну­ши­ћа ко­ме је баш су­ве­рен, та­да као мла­дом пи­сцу, са­ве­то­вао да ли­ко­ве за сво­ју ли­те­ра­ту­ру по­тра­жи гле­да­ју­ћи око се­бе, по Ср­би­ји с кра­ја 19. ве­ка. А о то­ме ка­кав је био сам тај вла­дар го­во­ри не­што и два­де­се­так по­ку­ша­ја на­ро­да да га смак­не, што кла­сич­ним атен­та­ти­ма што да­вље­њем у про­ва­ље­ном пољ­ском кло­зе­ту.

Је ли се шта и ко­ли­ко про­ме­ни­ло на по­чет­ку 21. ве­ка, за­пи­та­ће се спон­та­но сва­ки гле­да­лац ТВ фил­ма „Ал­ба­трос“ при­ка­за­ног про­те­кле не­де­ље на РТС-у.

Мо­же ли се из­бе­ћи уви­ђа­ње жи­ла­во­сти „ну­ши­ћев­ских ка­рак­те­ра“; мо­гу ли се за­о­би­ћи мен­та­ли­тет­ске и ци­ви­ли­за­циј­ске ма­не ко­је сва­ко­днев­но из­ви­ру из „Днев­ни­ка“ исте ТВ ку­ће, све до сит­них не­по­чин­ста­ва у ви­ду кра­ђе ка­бло­ва, шах­то­ва, ме­тал­них де­ло­ва спо­ме­ни­ка, уни­шта­ва­ња во­зи­ла јав­ног са­о­бра­ћа­ја, ло­мље­ња мла­ди­ца у тек об­но­вље­ним град­ским пар­ко­ви­ма; сме ли се ве­ро­ва­ти да на­род и сад не­ма раз­ло­га да г....... мот­ка­ма по­те­ра с вла­сти оне ко­ји кра­ду на ве­ли­ко, при том ла­жу и за­ва­ра­ва­ју, узур­пи­ра­ју и дик­ти­ра­ју ту­ђим суд­би­на­ма а у сво­ју лич­ну ко­рист?

А тек слич­но­сти у по­ло­жа­ју др­жа­ве, он­да и сад, ме­ђу цар­стви­ма ко­ји­ма се тре­ба (мо­ра) при­кло­ни­ти, у ла­ви­ра­њу из­ме­ђу Ис­то­ка и За­па­да, у тра­га­њу за са­ве­зни­ци­ма и оп­стан­ком...

До­бри драм­ски тек­сто­ви увек на­во­де на раз­ми­шља­ње, а упра­во та­кав је текст Бра­ти­сла­ва Пет­ко­ви­ћа ко­ји је, ево, по дру­ги пут до­спео на те­ле­ви­зиј­ски екран. Сход­но ње­го­вој основ­ној фор­мал­ној од­ли­ци, пре мо­но­ло­шкој, но ди­ја­ло­шкој, и на­гла­ше­ној ка­мер­ној струк­ту­ри, ми­са­о­ни са­др­жај ви­ше је до­шао до из­ра­жа­ја у ра­ни­је еми­то­ва­ном сним­ку по­зо­ри­шне пред­ста­ве „Цве­то­ви зла“ игра­не на сце­ни „Мо­дер­не га­ра­же“. Али је ТВ филм ре­ди­те­ља Фи­ли­па Чо­ло­ви­ћа ви­зу­ел­ним еле­мен­том, ис­ко­ра­че­њем из двор­ског са­ло­на у дру­ге ен­те­ри­је­ре, па и екс­те­ри­јер, као и до­пи­са­ним де­ло­ви­ма ко­ји на­гла­ша­ва­ју ду­хо­ви­те па­са­же ори­ги­на­ла, до­при­нео да де­ло бу­де не са­мо за­ни­мљи­во не­го и за­бав­но за гле­да­ње.

Јав­ни РТВ сер­вис вра­ћа се, из­гле­да, јед­ној ста­рој а до­број прак­си. Усред­сре­ђен на ве­зе с ки­не­ма­то­гра­фи­јом, ко­про­ду­цент­ске од­но­се и уоби­ча­је­ну ком­би­на­ци­ју дво­стру­ке, па­ра­лел­не про­из­вод­ње би­о­скоп­ског фил­ма и те­ле­ви­зиј­ске се­ри­је, одво­јио се био од са­рад­ње с по­зо­ри­шти­ма. Не­дав­но при­ка­зи­ва­ње сним­ка пред­ста­ве „Кир Ја­ња“ и још не­ки на­сло­ви у на­ја­ви на­го­ве­шта­ва­ју да ће се уста­ли­ти та­ко­зва­ни ТВ те­а­тар као ви­ше­стру­ко по­жељ­на став­ка у ТВ по­ну­ди. Од та­кве ме­ђу­ме­диј­ске по­ве­за­но­сти и од та­квог те­ле­ви­зиј­ско-по­зо­ри­шног ре­пер­то­а­ра ко­ри­сти ће има­ти пре­вас­ход­но гле­да­о­ци. Би­ће у при­ли­ци да ви­де ра­зно­вр­сне пред­ста­ве, не са­мо бе­о­град­ске, и да уз те­ле­ви­зор до­жи­ве тре­нут­ке по­ни­ра­ња у ин­те­лек­ту­ал­не, ду­хов­не и емо­тив­не ду­би­не ка­квих је све ма­ње у ре­дов­ном про­гра­му свих до­ма­ћих ТВ ста­ни­ца.

А на до­бит­ку мо­гу би­ти и РТС и по­зо­ри­шта ко­ји­ма ова­ква са­рад­ња нео­спор­но до­но­си но­ву и број­ни­ју пу­бли­ку.