Противуречност, контраст, слојевитост, многострукост... Могло би се наћи још пригодних речи како би се, у архитектонском смислу, најбоље описао Београд. Права слагалица. Јасно је и зашто. Имајући у виду његову животну причу, много пута, што романсирано што фактографски, баштињену у делима наших познатих писаца. Има ту свега, од балканско-оријенталних стилских елемената, преко класицистичких и оних на којима су заступљене карактеристике неоренесансе, необарока, сецесије, до оних на којима се јављају елементи националног стила и оних који најављују модернизам.

Истина, избијањем Другог светског рата дошло је до извесног прекида у изградњи, прича нам Биљана Мишић, историчар уметностииз Завода за заштиту споменика Београда, док је од педесетих година прошлог века она настављена под различитим друштвеним, културним и уметничким утицајима.

– Средином и нарочито крајем 19. века у обликовању грађевина приметан је прелазак са балканске профане архитектуре на нова решења, заснована на утицајима средње и западне Европе. Томе су крајем деветнаестог и почетком двадесетог века посебно допринели српски архитекти школовани у иностранству, међу којима су Константин Јовановић, Андра Стевановић, Никола Несторовић, Милош Савчић, Димитрије Т. Леко...

Одговор на питање који је од стилова градње ипак доминантан није једноставно дати.

– Период прве владавине кнеза Милоша значајан је због ослобађања од турског наслеђа и окретања западној традицији. Владајући тип грађевине била је градска оријентална кућа да би потом уследили објекти такозваног прелазног типа, као што је Конак кнегиње Љубице – каже Мишићева, додајући да се може рећи да је, генерално гледано, најдоминантнији стил свакако академизам, који је нарочито био присутан од последње четвртине 19. века па све до четврте деценије 20. века. Његове су одлике симетричност композиције и примена класичних архитектонских елемената на фасадама (стубови, пиластри, троугаони забати). Овим стилом, који се од краја 19. века развијао паралелно са свим осталим стиловима, пројектоване су обично грађевине јавне намене. Репрезентативни пример јесте, између осталих, Стари двор (данас Скупштина града, архитекта Александар Бугарски, 1884).

Академизам се у архитектури Београда задржава и са појавом сецесије, која се јавља на преласку 19. у 20. век, првенствено кроз примену богатих флоралних декоративних елемената на фасадама.

– Са јаким упориштем у примењеним уметностима она се углавном јавља у области декорације, полухромне обраде фасадних платана, као и декоративних ковина којима су украшавани балкони или атике. Најзначајнији примери су апотека (кућа Јована Смедеревца, 1901) на углу Нушићеве и Македонске улице или фотографски атеље Милана Јовановића (Теразије 40, Милан Антоновић) као и дела бројних аутора: Стојана Тителбаха, Андре Стевановића и Николе Несторовића, Данила Владисављевића, Светозара Јовановића.

Требало би поменути и српско-византијски стил, који се ослања на архитектонска искуства прошлости, карактеристичан је по искључивој везаности за националну традицију и обнову српске средњовековне архитектуре aнеговали су га Бранко Таназевић, Светозар Ивачковић, Душан Живановић и други. Ту је и модернизам, који обележава крај двадесетих и почетак тридесетих година прошлог века. Одликују га одсуство декоративности, асиметрична просторна композиција и архитектонски елементи попут низова прозорских отвора у виду „прозорских трака“, снажно наглашених окулуса, постоља за заставу. Најзначајнији заговорници овог стила били су Момчило Белобрк, Бранислав Којић, Миладин Прљвић, Петар и Бранко Крстић, Бранислав Маринковић, Милан Злоковић...

Рад свих њих видљив је голим оком на примерима бројних зграда, домова, палата познатих београдских трговаца и задужбинара, које и данас красе улице Београда. Посматрајући их, некима од нас се чини да се на фасадама зграда углавном налазе људске фигуре. Други уочавају животиње, попут упечатљиве свињске главе на здању на углу Светогорске и Таковске улице из 1937. године, на чијем је постојању инсистирао власник, Сима Николић, трговац овим животињама. Трећи углавном примећују митолошке ликове или масонске симболе, сличне оном на згради Правно-биротехничке школе у Светогорској. Чест је обичај био да се на еснафским здањима нађу и алатке, као што су ножеви и остало оруђе. Стручно око види, међутим, следеће:

– Без обзира на субјективни осећај наших суграђана, када је реч о декоративној пластици на фасадама доминирају украси флоралног или геометријског карактера, али и пластичних маски, специфичних орнамената преузетих са средњовековних споменика. Слободна скулптура у виду људске фигуре нешто је ређа и она се углавном јавља на јавним репрезентативним здањима, попут зграда министарстава, закључује наша саговорница.

Милица Димитријевић