Tekst „Čekaonica“ koji su potpisali Boris Liješević i Branko Dimitrijević prvi je (registrovani) slučaj verbatim drame kao baze za verbatim pozorište kod nas. Reč je o osobenom obliku dokumentarnog dramskog teksta koji je nastao adaptacijom niza razgovora autora sa realnim ljudima, koji su otkrili svoja stvarna, autentična iskustva. „Čekaonica“ tako predstavlja jedan istiniti mozaik današnjeg življenja (ili preživljavanja) u Srbiji, sliku traumatičnog prilagođavanja na nova pravila društvenih igri. Suočavanje sa brutalnom bezličnošću (post)kapitalističkih principa inicira jedan novi, post ili turbo, dramski apsurd, udesetostručeno mračniji i  bezizlazniji od onog Beketovog.

Scena predstave „Čekaonica“ je sasvim prazna, pusta, jalova; čak i stolice na kojima glumci sede ili leže su stolice pozorišta, na koje je smeštena i publika. Time se simbolički poistovećuje pozicija likova i gledaoca: oni, kao i mi, neprestano nešto iščekuju, vrebaju prilike,  nadaju se. To je jedna postegzistencijalistička situacija užasa čekanja, bez vizije ili plana, izoštrenija i kolosalnija, odgurana u još skučeniji ćorsokak.  U jednom uglu scene se nalazi boca sa vodom, iz koje likovi ponekada piju, što je retki trag života (možda je ta voda i neka vrsta replike na ono drvo iz „Čekajući Godoa“). U pojedinim scenama, sasvim retko, kratko i stidljivo se začuje tiha, ali razigrana muzika koja cepa, bar na trenutke, jako bolnu i uznemirujuću tišinu (kompozitor Aleksandar Kostić). Muzika ima funkciju kontrasta prema preovlađujućem beznađu, predstavlja neki prasak nade koja se provlači kroz pukotine opšte nemoći. 

Koncept predstave je neuobičan, u pogledu toga da nema klasičnih, aristotelovski definisanih likova (kao ni radnje), već samo njihovih fragmenata, delića, odblesaka koji su neka vrsta metaforičkih rezova, masno i jarko ucrtanih tragova na društvenoj mapi današnje Srbije. Glumci Branka Šelić, Nebojša Ilić, Bojan Žirović i Jelena Trkulja u takvoj apartnoj postavci su se sasvim spretno snašli i igrali veoma uverljivo, emotivno, iskreno, a pri tome međusobno vrlo ujednačeno, homogeno, kao da su jedno telo. Komadići njihovih likova se pretapaju jedan u drugi, glatko, diskretno i prirodno, monolozi se utapaju u dijaloge, dijalozi u monologe, stvarajući živu bujicu različitih sudbina koje se slivaju sa svih strana.

Predstava „Čekaonica“ reditelja Borisa Liješevića dragocena je zbog uvođenja forme verbatim pozorišta u srpsku produkciju, kao i zbog svoje ogoljene istinitosti, funkcionalne izvođačke askeze, koncepta koji je sveden na snagu teksta i predanu, tragalačku igru glumaca. Takođe, kako predstava reljefno iscrtava raspad iluzija i gubljenje tla pod nogama savremenog čoveka, njegovo teturanje i pad pod nepodnošljivim teretom nove, birokratske, obezličene stvarnosti, ona je i vredan umetnički dokumenat o prilagođavanju na novo vreme. Ipak, stresovi naših života, lomovi živaca, gubitak privatnosti, supstitucija bliskosti virtualnom komunikacijom (facebook socijalizacija kao nova paradigma), naslikani su sa oslobađajućim humorom. Jeste to humor očajnika, čemeran i gorak, slamka za davljenika, močuga za vađenje iz živog blata, ali je, ipak, neka iskra nade, znak opstanka duha u haosu batrganja, izazvanim pokušajima da se nadmudri svirepost sistema.