Oд нашег специјалног извештача

Марибор – Кроз сав овај снег и лед, и друге пратеће непогоде, до Марибора, овогодишње европске престонице културе, пробио се један повећи београдски караван, натоварен лепим стварима – сликама и музиком. И тако се овог викенда у Словенији десило...: у познатој великој Корошкој галерији у малом Словењ Градецу отворена je изложба „Богатство визуелне реалности” (изабрана дела из збирке Музеја „Цептер”), а дан после, у мариборском СНГ-у (Словенско народно гледалишче), гостовао je Мадленијанум с оперском представом „Мандрагола” композитора Ивана Јевтића.

Неки ће се можда запитати откуд и Словењ Градец, мала варош из околине, у овој причи из европске престонице културе. Одговор је: постоје још четири таква „града-сателита” – Ново Место, Велење, Птуј и Мурска Собота – сви у културној орбити Марибора 2012, да би се заједничким потенцијалима што успешније реализовао овај поверени им значајни европски пројекат. Нека се и то зна, ове године још један град на Старом континенту је с истим оваквим престоничким статусом. То је Гимараеш, који је некад давно заиста био престони град Португалије.

Али, вратимо се оном београдском „Богатству” у Корошкој галерији, изложби слика и скулптура која ће потрајати све до 1. априла. Готово да је непотребно поименце наводити који су све уметници обухваћени овом поставком Иване Симеоновић-Ћелић. На зидовимагалерије су дела многих великана наше ликовне уметности 20. века, живих и мртвих, различитих генерација и стваралачких преокупација. Оваква места понекад као да на трен склоне прашину заборава с неких ствари које су делу публике некад прилично значиле. И некакав обострани тихи тон носталгије као да је прострујао овим простором у који су се на дужи рок уселила наша репрезентативна дела, одабрана за изложбу коју је отворио амбасадор Србије у Словенији др Предраг Филипов.

Ова галерија у сопственој ризници има и слике српских сликара (Мића Поповић, Пеђа Милосављевић...). Први грађанин ове лепе мале вароши, Николај Колар, у разговору с групом београдских гостију често се дотицао оног културног слоја у животу Словењ Градеца. Прича нам да је Петар Лубарда (као и сликари Јакац и Хегедушић) њихов почасни грађанин, да им је добро познат опус Владе Величковића, да је он лично био познаник Милића од Мачве, Миће Поповића, Оље Ивањицки. После свега, нисмо били превише изненађени када је признао да је и сам дуго био галериста. Са страшћу нам прича и о свом великом суграђанину Јожу Тисникару, самоуком сликару вредне међународне репутације, те о једном другом уметнику, изван ове приче, али опет из културне историје града, познатом композитору Хугу Волфу, који се ту родио, а највећи део живота провео у Бечу.

И госпођа Мадлена Цептер, која је на челу поменутог каравана културе, није скривала своје успомене из града у коме су корени једног крака њене породице. За Корошку галерију каже да има можда најбољи реноме у Словенији и да није први пут да њена београдска галерија улази у њене просторе. „Из детињства памтим аутобусе пуне мештана Словењ Градеца који путују до Марибора, или Љубљане, да би присуствовали на важним културним догађајима”, испричала нам је.

Ту лепу навику демонстрирали су и прошле суботе када су се неки запутили у Марибор да у СНГ виде и чују „Мандраголу”, оперу Ивана Јевтића, коју је пре нешто више од две године на сцену Мадленијанума поставио познати македонски редитељ Слободан Унковски. А тамо на позорници публику су чекали певачи: Снежана Савичић-Секулић, Миодраг Миша Јовановић, Владимир Андрић, Анета Илић, Љубомир Поповић, Горан Крнета и Горан Стргар, док је оркестром дириговала Весна Шоуц-Тричковић. С госпођом Цептер, у првом реду, седела је и Сузана Жилић-Фишер, генерални директор Марибора 2012. У пролазу смо је упитали колико је снег пореметио живот у Европској престоници културе, а она је већ смехом пола одговорила: „Ја то видим само као зимски декор који нам пружа романтичнију слику града”.

Ову зимску бајку града Марибора свакако је обогатила и ова оперска, с темом из топлијих крајева, што нам показују и костими Ангелине Атлагић. Само што стара комедија Никола Макијавелија у овој музичкој верзији добија неко ново, модерније рухо.

----------------------------------------------

У црнини због културе

На сусретима с мариборским и другим словеначким људима из света културе приметили смо да су многи „у црнини”. Нико није умро, али боја није случајна: у Словенији више нема Министарства културе, па је овакво одело део јавног протеста због такве одлуке нових власти у држави. Тим поводом, одржан је и скуп у Цанкарјевом дому, а паљене су и свеће – за културу.