Балкан, као пета страна света, са свим својим фантастичним историјским противречностима, покренуо је духове и усковитлао речи у једном импровизованом париском кафеу, а заправо Српском културном центру у Паризу, ледене зимске вечери, 8. децембра, крајем сада већ прошле године.

Било је то својеврсно поетско вече осмишљено као позоришна представа „Александар Петров у једном париском кафеу”, посвећено овом нашем песнику и књижевнику из дијаспоре. Повод за догађај био је нови и опширни избор Петровљеве поезије у књизи „Пета страна света”, коју је на француски превео и приредио др Милан Буњевац, универзитетски професор из Стразбура. Књигу је иначе објавио један од најпознатијих светских издавача поезије L’Harmattan, из Париза, а рецензију је написао Жан-Пјер Фај, истакнути француски песник и филозоф, члан Француске академије наука и уметности, и рецензент књиге.

Бруно Нивер, француски режисер, глумац, певач, песник и сликар, који је тренутно ангажован у позоришту Маре у Паризу на представи „Мајаковски, Елза (Триоле), Арагон – они су се сусретали у Паризу”, замислио је да ово књижевно вече, у ствари, буде комад са читањем поезије Петрова. Поред аутора и Жан-Пјера Фаја, који је говорио и коментарисао песме, ово вече употпунили су и Милан Буњевац, наша песникиња и професор у Паризу Нина Живанчевић, као и глумица из Москве Марина Капралова, учесница поменуте представе из Мареа.

– Упркос лошем времену, које је зауставило саобраћај у Паризу, то вече било је посећено, а били су присутни и наш амбасадор др Душан Батаковић, и преводилац Дантеове „Комедије” на француски и српски песник Коља Мићевић – каже за наш лист Александар Петров.

Његова поезија представљена је у Паризу, граду који је деценијама био стециште интелектуалне елите дијаспоре бивших комунистичких земаља, и тим поводом наш саговорник примећује:

– Поменута представа „Мајаковски, Елза, Арагон – они су се сусретали у Паризу” оживела је према мемоарима Рускиње Елзе Триоле, сестре Љиље Брике, Арагонове жене и писца високоцењених романа на француском, златне године Париза, када је град светлости био, уз Берлин, Праг и Београд, културни центар и руске емиграције. Данас је комунизам прошлост, али писци, уметници и интелектуалци, не само из земаља обележених револуционарним црвеним печатом, потврђују и стварањем обнављају углед Париза као седишта свих девет муза. У том мозаику, дочекао сам појаву своје књиге песама на француском језику. Она је настала на Балкану, у епицентру „пете стране света”, како гласи наслов једне песме, и целе књиге.

Лична и породична, а затим и колективна и светска историја, као и еротизам, сексуалност, и најзад, песничка пракса и рефлексија подједнако су утицали на песничко опредељење Александра Петрова, према речима др Милана Буњевца. Док, аутор има своје виђење:

– За мене је као песника тај породични концентрациони круг био од велике важности јер реч је о једној емигрантској породици. Породица ми је била својеврсна Итака – Русија. Рођеном у Србији, са два матерња језика, ова Итака била је усидрена у водама, под небом, и у простору друге моје Итаке, Србије. А и ја сам од оних песника код којих је простор прожет временом, као и време простором, па верујем да је моја поезија хронотопична у Бахтиновом смислу. Историја је моја Звездара, Београд, Косово, Санкт Петербург, Питсбург, Јерусалим, Јудејска пустиња, Александрија, Буенос или Борхес Ајрес. Народна библиотека у априлском пламену, сибирски логор, Зид плача, дунавска обала и под девојачким телом полегла трава на неком америчком кампусу – 20. век, истетовиран бојама и мог духовног и телесног живота.

Поезија није осећање, поезија је искуство, говорио је Рилке. Међу искуствима која су определила овога ствараоца, поред руске породице, јесте и београдска периферија, на којој је одрастао, код Цветкове механе.

– Обликовали су ме и као љубитеља уметности и као београдског мангупа, заљубљеног у све врсте лопти и све девојачке лепоте, а пре свега као личност која цени неке вредности које нису биле сагласне са пионирском, омладинском и партијском дисциплином. Школа у коју сам пошао у време ослобађања Београда 1944. звала се „Војвода Путник”, да би ускоро променила назив у „Вељко Дугошевић”, с образложењем да је Путник био непријатељ српског народа. Када наук те лекције, у време када сам учио „азбуку пастира и вукова” нисам могао да прихватим, нисам био способан ни касније да се помирим са неправдама са којима сам се суочавао као ученик, студент, млади научник, писац или, на другој половини животног пута, осамдесетих година, председник Удружења књижевника Србије, присећа се Петров.

Која је права песникова домовина, поготову песника чије су књиге превођене на близу тридесет језика света, који живи између Америке и Европе, који осећа релативност простора и времена, питамо нашег саговорника. Одговор по себи јесте поезија:

– Као и Кавафију, и мени се Итака јавља у множини. Поред већ поменутих, постоји и Итака којој „дугујем све, и свој живот”, на коју нам је суђено сви да се вратимо, а „нема никог ко се није вратио”. Али до те домовине не допире светлост ни умова знатно већих од мога, него, када је реч о нама грешнима, само сан, машта, вера, не увек ослобођена сумњи.

Марина Вулићевић