Издавачу Зорану Стојановићу, оснивачу Издавачке књижарнице Зорана Стојановића, јединствене и по томе да је од 1989. године до данас публиковала четири стотине наслова углавном из области хуманистичких наука, међу којима и најзначајнија и капитална дела светске литературе, управо је уручен Орден уметности и књижевности у рангу Витеза, Републике Француске. Француски амбасадор у Београду Франсоа Гзавије Денио је нагласио да је то признање за допринос промовисању српске и француске културе, за рад испуњен страшћу и за посвећеност у којој је Француској дато посебно место.

Познати издавач је признање добио, између осталог, и јер је захваљујући њему у некадашњој Југославији и данас у Србији објављено готово сто превода најистакнутијих француских и франкофонских писаца, мислилаца, филозофа и интелектуалаца, међу којима су и дела Жила Делеза, Фукоа, Мерло Понтија, Липовецког, Пијамеа, Старобинског, Франсоа Фиреа, Легофа, Дибија, Елијадеа, Токвила, Русоа... Француски Орден витеза за уметност и књижевност до сада је добило тек неколико наших стваралаца, међу којима су били и Данило Киш и Александар Тишма, ове године и директор Филмског центра Србије Мирољуб Вучковић.

На традиционално великом и једном од најлепших штандова на Франкфуртском сајму – штанду Француске, увек је радо виђен гост, јер деценијама сарађује са највећим издавачким кућама - Галимар, Фламарион, Фајар, Пајо, Грасе, Минуи, Сеи...

Како процењујете француско издаваштво тих 60-тих и 70-тих година прошлог века и данас?

То су потпуно различита времена. Тада су у фокусу биле друштвене и научне теорије, у хуманистичким наукама су се смењивала и изазивала огромно интересовање различита дела, а читалачка публика их је просто гутала. Дела хуманистичких наука носила су превагу у односу на белетристику. Сви су чекали шта ће објавити Фуко, Леви Строс, Едгар Морен... а они су данас француски класици! То је доба структурализма, доба смењивања научних парадигми. Тиражи су били огромни. Када сам, десетак година касније, куповао ауторска права за чувено дело Жила Делеза и Гатарија „Антиедип”, оно је већ било продато у 45.000 примерака, а реч је о тешкој филозофској књизи коју није лако разумети... У белетристици је то било доба новог романа, његов најистакнутији представник био је нобеловац Клод Симон, па Натали Сарот, у поезији Пјер Емануел... А онда се све окренуло и променило...

Зашто? Да ли су томе допринеле нове технологије?

Не мислим да су технологије криве. Компјутери могу само благотворно да утичу на хуманистичке науке, јер некадашње копање по архивама, данас олакшава коришћење Интернета... Једноставно, данас су хуманистичке науке у дефанзиви. Нема великих мислилаца и теорија, ни значајних дела. Има сјајних књига, али сегментираних, у појединим подручјима, уско професионалним. Ипак, оне нису за широку публику. Оно, некадашње време широких научних парадигми било је подстакнуто и модом – то доказује да мода није увек нешто само лоше... Био је то тренд – читати хуманисте! Било је то доба Сартра, владавине марксизма у хуманистичким наукама и филозофији, а трајало је од почетка Другог светског рата до 70-тих... Доба те нове француске историје, како се назива, када стварају Фернан Бродел, Ле Роа Ладири, Жан Делимо – чувена су његова дела „Страх на Западу” и „Грех и страх”, одразило се и у другим областима културе, у француском филму...

Како се догодило да данас више нема ни те литературе ни таквих мислилаца?

Више није било даха. Наступиле су, библијски речено, мршаве године хуманистичких наука, и у Француској и у Европи уопште. И данас се пишу значајна дела, у епистемиологији, у појединим подручјима лингвистике итд, али то је строго сегментирано. Нема дела општег карактера и општег теоријског домета.

Како објашњавате да велика друштвена и економска криза у Француској последњих година није инспирисала ниједног новог мислиоца...?

Ти догађаји се уопште нису рефлектовали у хуманистичкој литератури. Нема више мислилаца Фукоовог формата који би могао да постави уопштену дијагнозу стања и евентуално укаже на решење. Данас је на прочељу јавне сцене у Француској један интелектуални ветропир какав је Бернар Анри Леви...

Увек сте наглашавали огромну бригу француске државе за културу. Како то данас изгледа?

И данас француска држава веома брине о својој култури, посебно о издаваштву. Постоји Национални центар за књигу, основан још 1937. године који је одиграо важну улогу у развоју свеукупне културе не само издаваштва, већ и филма и других области. У оквиру десетак комисија тог центра подстиче се француско издаваштво, додељују се субвенције за значајна дела из области друштвених наука, романа, преводилачке литературе са страних језика и на стране језике, све до комисије за стрип! Био сам члан комисије која се бавила стимулисањем превода са свих језика на француски. Имала је међународни карактер и ту сам имао част да радим са великим нобеловцем, генетичарем Франсоа Жакобом, његову књигу „Логика живог” објавио је својевремено „Нолит”.

Шта би српска култура и издаваштво могли да науче од француског?

Ми не можемо ништа научити, јер је наша историјска егзистенција завршена и ми смо постисторијски народ. И то што ми издавачи радимо у Србији, то је упркос свему, посебно у области којом се ја бавим. Издаваштво постоји упркос свим отпорима који су усмерени против те врсте издаваштва –а има их много, почев од управника Народне библиотеке Србије, преко много других фактора, па све до царине... То су немерљиве силе, ако парафразирам Растка Петровића. Прича о томе како смо сами себе изоловали у култури била би много дуга, али то није учинила „злочиначка Америка”, већ ми сами... И то никога не узбуђује. Кроз педесет или сто година наша култура ће бити као згасла звезда... већ је наш језик доказ да смо завршили историјску егзистенцију, расточио се у мноштво других, а то се досад нигде у свету није догодило.

Даница Радовић