Ovo je prvi Bitef posle nekoliko decenija koji neće imati slogan. To nikako nije odsustvo ideje u vezi sa selekcijom, već svojevrstan stav. Ovoga puta pozivamo na drugačiju vrstu percepcije, na polemiku festivala sa samim sobom i ujedno kulturnom javnošću. Reč je o promišljenom činu koji dolazi iz pravca savremenih umetničkih strategija koje isključuju selektora iz procesa medijacije između pozorišne predstave i publike. Želeli smo da taj proces komunikacije oslobodimo sopstvenog prisustva i interpretacije.
U iščekivanju 43. Bitefa, koji će biti održan od 15. do 25. septembra, ovako o festivalu priča Anja Suša, koja je pored Jovana Ćirilova već četvrtu godinu zaredom koselektor.
Selekciju ovogodišnjeg Bitefa čini deset zanimljivih scenskih ostvarenja. Sa Anjom Sušom govorili smo o selekciji, pozorišnom dijalogu koji će ovoga puta biti ponuđen pozorišnoj javnosti, ali i o kritičkim komentarima na račun Bitefa.
– Zadovoljna sam selekcijom i celokupnim festivalom uprkos finansijskim teškoćama koje su nas pratile. Sve predstave su vrlo relevantne i kvalitetne. U pitanju je vrhunski profesionalni kredibilitet. Ove godine je izostala naša interpretacija ponuđenih predstava. To smo uradili svesno. Namerno smo se „samoukinuli” da bismo otvorili novi komunikacijski prostor, odnosno da bismo objasnili da Bitef može da funkcioniše na više nivoa u tematskom, konceptualnom, estetskom smislu. I da svako ko je dovoljno tolerantan može da pronađe nešto na ovom festivalu – kaže Anja Suša i dodaje:
– Ove godine ćemo tematizovati razgovore posle predstava. Ranije su, kao što je poznato, to bili više formalni razgovori o procesu stvaranja predstave sa njihovim autorima. Sada očekujemo dobre i žive polemike koje neće biti samo puka prezentacija nečijeg rada, jer će u razgovorima učestvovati i sagovornici iz drugih struka koji su kvalifikovani da govore o određenoj temi. Zabavljaju me primedbe koje ovih dana čujem da Bitef nema temu jer je ostao bez ideja. Naprotiv, tema ima mnogo, najmanje onoliko koliko ima predstava u selekciji. Pomenuću neke: „Pozorište posle iluzije kraja”, „Sve je politika, umetnost nije sve?”, „Nakaze korporativnog kapitalizma”...
Bitef će ovoga puta pored mesta za propitivanje društva i društvenih konvencija, postati i mesto samopropitivanja. To je, tvrde pojedini pozorišni poslenici, i te kako dobro, posebno ako se zna da se na račun selekcije, i uopšte Bitefa, iz godine u godinu mogu čuti i negativni komentari: na račun izbora predstava, njihove zanimljivosti, aktuelnosti…
– Kada je o Bitefu reč, to mi je uvek bilo fascinantno. Kao da imate jako lepu devojku koja ima sitnu manu, recimo mali mladež. I onda se svi zagledaju u taj mladež, a niko ne vidi lepotu devojke. Sa druge strane, imate toliko ružnih devojaka koje ne prolaze tako loše kao ova koja je lepa. Imate jedan, nesporno kvalitetan, festival koji decenijama dovodi u Beograd relevantne produkcije najvećih umetnika današnjice, a onda, odjednom, umesto da se bavimo samim predstavama, pojedinci prednost daju sporednim kriterijumima. Čini mi se da je bitnija ta kuloarsko-politička priča oko festivala, nego sam festival. Ne umem da objasnim tačne korene tog sindroma, ali tako je, kada je reč o Bitefu, bilo oduvek. Deo priče sigurno leži u činjenici da je Bitef uvek neka vrsta izazova domaćem pozorištu, naročito onom koje pripada mejnstrimu, koje je uvek iznova suočeno sa preispitivanjem sopstvenih vrednosti, što je uvek izvor frustracije u malim sredinama – kaže koselektorka Bitefa.
Znam da takvi kritički komentari, ističe naša sagovornica, uporno postoje, neki od njih su motivisani ličnim i vanpozorišnim motivima. Drugi su, na žalost, rezultat nedovoljnog znanja i razumevanja savremenog pozorišta. Međutim, da taj festival nije relevantan ne biste na njemu svakih nekoliko godinama imali Gebelsa, Martalera, Goša, Romea Kastelučija – umetnike neosporne reputacije koji su odavno u evropskom pozorišnom vrhu. Prestala sam na takve komentare da obraćam pažnju, jer smatram da imam dovoljno razvijen i stabilan sistem vrednosti i da mogu da procenim realne domete Bitefa, da znam kada je selekcija zaista dobra, kada imam dovoljno razloga da budem zadovoljna.
Na pitanje kako naći kompromisno rešenje, kako pomiriti sve pozorišne ukuse, Anja Suša je odgovorila:
– Nikako! Pomirenja, nažalost, nema. Mira Trailović i Jovan Ćirilov su pravili ovaj festival u klimi u kojoj je bilo mnogo više nerazumevanja nego danas. Prvih godina su se nosili sa eksplicitnim reakcijama publike, počev od toga da su im gledaoci, recimo, posle Grotovskog tražili novac nazad, da su rezignirani pojedinci uz psovke napuštali predstave. I danas ima puno takvih primera. To je u prirodi pozorišta. Ono sa sobom nosi i podrazumeva i mogućnost neprihvatanja i polemike, i opciju da se određene ideje i načini mišljenja neće svima dopasti. I to je sasvim u redu. Zanimljivo je da su se najveća osporavanja Bitefa oduvek događala baš u struci. Jovan Ćirilov to objašnjava tezom da su Bitef prvo prepoznali političari u SFRJ, zatim publika Beograda i tek na kraju struka, i to nikada u potpunosti, a kada je struka u pitanju najmanje glumci. To bi moglo da bude tema ozbiljne analize – zaključuje Anja Suša.
B. Trebješanin