Ово је први Битеф после неколико деценија који неће имати слоган. То никако није одсуство идеје у вези са селекцијом, већ својеврстан став. Овога пута позивамо на другачију врсту перцепције, на полемику фестивала са самим собом и уједно културном јавношћу. Реч је о промишљеном чину који долази из правца савремених уметничких стратегија које искључују селектора из процеса медијације између позоришне представе и публике. Желели смо да тај процес комуникације ослободимо сопственог присуства и интерпретације.
У ишчекивању 43. Битефа, који ће бити одржан од 15. до 25. септембра, овако о фестивалу прича Ања Суша, која је поред Јована Ћирилова већ четврту годину заредом коселектор.
Селекцију овогодишњег Битефа чини десет занимљивих сценских остварења. Са Ањом Сушом говорили смо о селекцији, позоришном дијалогу који ће овога пута бити понуђен позоришној јавности, али и о критичким коментарима на рачун Битефа.
– Задовољна сам селекцијом и целокупним фестивалом упркос финансијским тешкоћама које су нас пратиле. Све представе су врло релевантне и квалитетне. У питању је врхунски професионални кредибилитет. Ове године је изостала наша интерпретација понуђених представа. То смо урадили свесно. Намерно смо се „самоукинули” да бисмо отворили нови комуникацијски простор, односно да бисмо објаснили да Битеф може да функционише на више нивоа у тематском, концептуалном, естетском смислу. И да свако ко је довољно толерантан може да пронађе нешто на овом фестивалу – каже Ања Суша и додаје:
– Ове године ћемо тематизовати разговоре после представа. Раније су, као што је познато, то били више формални разговори о процесу стварања представе са њиховим ауторима. Сада очекујемо добре и живе полемике које неће бити само пука презентација нечијег рада, јер ће у разговорима учествовати и саговорници из других струка који су квалификовани да говоре о одређеној теми. Забављају ме примедбе које ових дана чујем да Битеф нема тему јер је остао без идеја. Напротив, тема има много, најмање онолико колико има представа у селекцији. Поменућу неке: „Позориште после илузије краја”, „Све је политика, уметност није све?”, „Наказе корпоративног капитализма”...
Битеф ће овога пута поред места за пропитивање друштва и друштвених конвенција, постати и место самопропитивања. То је, тврде поједини позоришни посленици, и те како добро, посебно ако се зна да се на рачун селекције, и уопште Битефа, из године у годину могу чути и негативни коментари: на рачун избора представа, њихове занимљивости, актуелности…
– Када је о Битефу реч, то ми је увек било фасцинантно. Као да имате јако лепу девојку која има ситну ману, рецимо мали младеж. И онда се сви загледају у тај младеж, а нико не види лепоту девојке. Са друге стране, имате толико ружних девојака које не пролазе тако лоше као ова која је лепа. Имате један, неспорно квалитетан, фестивал који деценијама доводи у Београд релевантне продукције највећих уметника данашњице, а онда, одједном, уместо да се бавимо самим представама, појединци предност дају споредним критеријумима. Чини ми се да је битнија та кулоарско-политичка прича око фестивала, него сам фестивал. Не умем да објасним тачне корене тог синдрома, али тако је, када је реч о Битефу, било одувек. Део приче сигурно лежи у чињеници да је Битеф увек нека врста изазова домаћем позоришту, нарочито оном које припада мејнстриму, које је увек изнова суочено са преиспитивањем сопствених вредности, што је увек извор фрустрације у малим срединама – каже коселекторка Битефа.
Знам да такви критички коментари, истиче наша саговорница, упорно постоје, неки од њих су мотивисани личним и ванпозоришним мотивима. Други су, на жалост, резултат недовољног знања и разумевања савременог позоришта. Међутим, да тај фестивал није релевантан не бисте на њему сваких неколико годинама имали Гебелса, Марталера, Гоша, Ромеа Кастелучија – уметнике неоспорне репутације који су одавно у европском позоришном врху. Престала сам на такве коментаре да обраћам пажњу, јер сматрам да имам довољно развијен и стабилан систем вредности и да могу да проценим реалне домете Битефа, да знам када је селекција заиста добра, када имам довољно разлога да будем задовољна.
На питање како наћи компромисно решење, како помирити све позоришне укусе, Ања Суша је одговорила:
– Никако! Помирења, нажалост, нема. Мира Траиловић и Јован Ћирилов су правили овај фестивал у клими у којој је било много више неразумевања него данас. Првих година су се носили са експлицитним реакцијама публике, почев од тога да су им гледаоци, рецимо, после Гротовског тражили новац назад, да су резигнирани појединци уз псовке напуштали представе. И данас има пуно таквих примера. То је у природи позоришта. Оно са собом носи и подразумева и могућност неприхватања и полемике, и опцију да се одређене идеје и начини мишљења неће свима допасти. И то је сасвим у реду. Занимљиво је да су се највећа оспоравања Битефа одувек догађала баш у струци. Јован Ћирилов то објашњава тезом да су Битеф прво препознали политичари у СФРЈ, затим публика Београда и тек на крају струка, и то никада у потпуности, а када је струка у питању најмање глумци. То би могло да буде тема озбиљне анализе – закључује Ања Суша.
Б. Требјешанин