Плесни театар остао је без своје прве даме – Пине Бауш. Међу кореографкињама само се још једна у историји игре толико винула у висине, којим иначе доминира мушки свет. Та друга била је Американка Марта Грејам. Нема их више, али њихово дело живи на плесној сцени као класика модерне игре. Наша публика имала је срећу, мада поодавно беше то, да види ове велике плесачице и њихове комаде.

Пина Бауш представљала се чак на три Битефа. Бројем, на 11,13. и 25. фестивалу, и словом: „Плавобради” (1977), „Он је узима за руку и одводи у замак а други их следе” (1979) и „Царичина тужбалица” (1991). Први наведени наслов, комад базиран на фрагментима музике из истоимене опере Беле Бартока и један од најзначајнијих у богатом опусу немачке кореографкиње, на београдском фестивалу овенчан је и наградом нашег листа. Због једне занимљиве епизоде, не пропуштамо да кажемо како је друга поменута представа, дугог наслова, у ствари, читање „Макбета” на баушовски начин. Такав да је узнемирио тврде шекспирофиле. Толико да су неки поскакали са столица, гунђали и негодовали због ове театарске бласфемије, док су други, пак, негодовали што им први прекидају представу. Тако је изгледала светска праизведба плесног комада који је – ах, какве ли ироније – управо наручило Немачко друштво поштовалаца Шекспира.

Уметнике каква је Пина Бауш овакви „шокови” само подстичу на даља (пре)испитивања и погон су за нова трагања за тајнама у чудесним лавиринтима позорнице. У савременом плесу она је била истински револуционар који није признавао сценске границе и у чијим комадима играчи и пузе, причају, певају, вриште... Отуд и неизбежно питање: је ли то плес или театар? Ако „помирите” две именице у питању, добићете једноставан одговор: то је плесни театар. У овом њеном у првом плану су односи међу људима, посебно мушко-женски, често обојени тугом, страхом, болом, самоћом... Омиљени свет Пине Бауш били су и градови кроз које је сама или са својом трупом из Вупертала пролазила, тако да су међу „јунацима” њених комада и Рим, Беч, Мадрид, Лисабон, Лос Анђелес, Хонгконг, Будимпешта... Уметница се хранила њиховом душом и посматрала их као микрокосмос.

Ученицу славног Курта Јоса пут игре одвео је у Америку, па тако и до њујоршког Метрополитена, међутим она ће се убрзо вратити у свој немачки завичај. Иако велики светски путник, Пина Бауш је свих ових година остала верна Вуперталу, који лежи на истој реци (Вупер) као и њен родни град Солинген. Ту у близини је и Милхајм, а када у позоришним круговима поменете ово име, права асоцијација је – Театар на Руру. Баш тако је и са Вуперталом. Прва помисао је Пина Бауш и њен Танцтеатар. Са њима је креирала игру која је започињала као „плес у глави”, јер рађању покрета и корака претходили су дуги, дуги разговори, анализе, питања кореографа и одговори играча. Тај процес уметница је објашњавала: „Мене не интересује како се људи крећу, већ шта их покреће”.

Тај дуги дијалог са играчима, са публиком, са самим собом завршен је. Нема више Филипине – Пине Бауш. Али, остао је њен велики креативни знак неизбрисив на светској позорници.

М. Шеховић