Не мислим ништа добро о комерцијалном театру. Позориште не сме да потпадне под економску логику. То је велика заблуда која се показала погрешном – каже македонски редитељ Александар Поповски чија ће представа „Бродић за лутке” по тексту Милене Марковић, у продукцији Словенског народног гледалишча из Љубљане, бити изведена вечерас на 55. Стеријином позорју у Новом Саду у селекцији националне драме и позоришта.

– Цела та превара са либералном економијом, као предзнаком испред држава, људи, доживљава велики крах у овом тренутку. Испред свега је човек, дух! Економија је само саставни део живота. Откривати поново економију и комерцијални театар, за мене је незанимљиво и неприхватљиво. Публика долази да гледа добро, узбудљиво позориште. Представа није нешто што је плакат и реклама. То може да нам послужи, али то је кратког даха, категоричан је Поповски који овог пролећа на српске позоришне сцене стиже, најпре преко Загреба, па Љубљане. На недавно завршеним „Муцијевим данима” у Атељеу 212 београдска публика имала је прилику да види представу „Пер Гинт” Х. Ибзена коју је Поповски потписао у Драмском казалишту „Гавела” из Загреба. Неуморни редитељ-путник тренутно је своје сидро „спустио” у Југословенском драмском позоришту у Београду где поставља Овидијеве „Метаморфозе”.

– Постало ми је нормално стање да сам свугде. Тамо сам где ми се чини да могу да реализујем своје замисли, да истражујем и себе и позориште. Зато сам се тако брзо вратио у ЈДП, јер мислим да овде има простора да може да се направи нешто узбудљиво. У Словенији је представа „Бродић за лутке” својеврсни феномен. На први поглед није деловала као комерцијални пројекат. Заправо смо направили представу коју публика радо гледа. Допада ми се како Милена Марковић пише. Она је један од најузбудљивијих младих аутора на нашем ширем простору. Спој са словеначким глумцима је занимљив јер имају другачији приступ самој глуми, каже Поповски кога смо затекли у ЈДП-у непосредно после пробе представе „Метаморфозе” чија премијера је у среду, 9. јуна на сцени „Љуба Тадић”.

Познати редитељ је журио на нову пробу. Истина у другачијем облику. У послеподневним сатима Поповски је, заправо, имао заказану пробу са глумачком екипом Хрватског народног казалишта из Ријеке преко скајпа. И то није све. После премијере представе „Метаморфозе”, Поповски се „сели” у Ријеку, затим ће радити у Истанбулу, а пред крај 2010. године, како нас је обавестио, радиће у Љубљани.

Поповски нам је открио и зашто је одлучио да представу о љубави „Метаморфозе” ради баш у Београду.

Сцена из представе „Бродић за лутке”

– Овидијеве „Метаморфозе” у којима се налазе митови о настанку света посебно су ми инспиративне. Одабрао сам само оне љубавне. Када прочитате Шекспира, видите колико је идеја узео из овог дела, односно колико је Овидије неисцрпан извор мотива, идеја... Он нуди и  другачију форму причања приче. Та форма у театру ме узбуђује и тера на преиспитивања – каже Поповски и додаје:

– Уводимо нову форму, која се види и у сценографији и у глуми, по принципу домино ефекта: једна емоција код једног глумца производи другу емоцију код другог, и тако редом. Код Овидија је на почетку било златно доба у којем су људи мирно живели. И нису биле потребне бронзане трубе које људе позивају на рат, нисмо ишли дубоко у земљу да бисмо тражили рудна богатства. И били смо андрогена бића. Снажни и својом снагом могли смо да отворимо пут ка небу. Е, онда су нас богови поделили напола и од тада лутамо и тражимо своју половину. У суштини, када бисмо пронашли ту другу половину, ми бисмо могли да вратимо то златно доба. Када бисмо се вратили сами себи и када бисмо пронашли ту своју љубав, без обзира колико то патетично звучало, мислим да бисмо могли да вратимо златно доба. Уместо тога идемо, конкретно у отуђење, затвореност у себе. Све мање и мање тражимо своју другу половину, и све мање и мање причамо са боговима.

У време „Метаморфоза”, прича Поповски, грех није био тако строго опредељен, љубав није имала само једну форму. Људи су могли да се заљубе у цвет, планину, сестру, погрешну жену. Није се судило на начине на које се данас суди.

Александар Поповски са узбуђењем, каже, прати полемику око мјузикла „Коса” који је догађај сезоне у Атељеу 212.

– Ову полемику доживљавам и као борбу за превласт различитих облика театра. Београд је жива и жилава средина која зна шта је био политички театар 80-их, шта је био урбани или модерни театар 90-их. Исто тако се чисти од типа позоришта које су донеле 2000. године. Не смем и нећу себи да дозволим да се сматрам странцем у Београду и када ме питају како се осећам овде, кажем: „Као човек који припада овој средини”. Овде сам оставио пет својих представа. Сматрам се делом ове културе и зато сам инсистирао да радим „Метаморфозе” у Београду. „Метаморфозе” су на трагу театра који већ дуже времена покушавам да реализујем. Има ту доста од неке естетике које сам почео да откривам заједно са Николом Ристановским док сам радио на представи „Маме му ко је први почео”. И „Дон Жуан”. Данас радећи са својим сценографом, Свеном Јокетом, цео тај тип театара називамо „Концепт Дестетика”.

Б. Требјешанин