Бокешки имагинаријум

Тиват – Старе навигацијске мапе, секстанти, заборављени поморски уређаји, „пламенци” и ферали, морнари и капетани морнарица којe су одавно отпловилe у историју, перашка острва, тиватски Арсенал, актови мистериозних лепотица који се огледају на површини тихог залива, све су то делови „бокешког имагинаријума”, новог ликовног опуса академског сликара Љубомира Попадића. Бока које више нема или Бока која тајне и лепоте вешто скрива од погледа ужурбаног модерног света. „Сликајући амбијент и окружење, моја жеља је да се сачува Бока. Ако је будемо сачували само на мојим сликама, неће бити довољно. Залуд и емоције и уметност ако нешто од тих прелепих објеката и пејзажа, онога стварног што нас окружује у Боки нестане. За било шта од тога, што би се пореметило у том систему, био бих спреман да уништим све што сам до сада направио како би то сачували. Ако је не сачувамо од најезде градње и од јадног потрошачког менталитета који нам се из дана у дан сервира убрзо нећемо имати шта да сликамо”, објашњава Попадић свој ликовни кредо испред атељеа у средњовековном комплексу Бућа. Мотиви заборављених времена и историјских наслага магичног залива, у новој фази Попадићевог сликарства јављају се као носталгичан „фидбек”.

– Ја „старо” приказујем не задовољавајући се само да га сачувам на мојим сликама од пропадања, што и јесте један од порива да их користим као објекте сликања. Меланхолија је можда доминантна међу свим склоповима осећања на мојим сликама. Емоцију је дозвољено користити у уметности, јер уметност без осећања не може бити комплетна – открива Попадић детаље свог „поетског реализма”.

„Уметност данас најчешће користи најекстремније врсте осећања, агресију, бруталност, страхове, јаку критику друштва што је, по мени, претерано. Склонији сам да у мојим сликама прикажем лепоту живљења, лепоту награде која се зове живот. Нека ме оптужују да сам донекле анахрон, мислим да је мој сликарски избор ближи човеку”, каже тиватски сликар. Можда најупечатљивија слика у којој се огледају смернице Попадићевог „поетског реализма” је „Хотел Бока”, симболичан приказ которског „палаца”, избледело румене фасаде, отворених шкура уз неизбежан клима-уређај. „Мислите да нема „ел џија”,на фасадама бокешких древних здања. Пођите у Котор”, каже Попадић додајући да је слика, магијом интернета, већ доживела обраду. Бугарски сликар је ископирао Попадићев „Хотел Боку” објаснивши да је реч о хотелу на југу Италије. Љубо му је каже преко фејсбука, објаснио да хотел није у Италији већ једино у његовој глави. Једна од коцкица мозаика Попадићевог ликовног света, са којим су домаћи и страни љубитељи сликарства имали прилику да се упознају на преко двадесет самосталних изложби, од којих су најсвежије оне у Пасадени у САД, београдској галерији УЛУС-а, Бару и Тивту.

И као у стиху песника Вука Крњевића који је отворио изложбу слика Љубомира Попадића „море је једини истински свједок, јер је огледало чуда које твори мијене”, Попадићев „бокешки имагинаријум” проживљава меланхоличну патину прошлости у духу модерног живота.

Ж. Комненовић