Награда Славистичког друштва Србије „Павле Ивић” за 2009. годину, која се додељује за најбољи рад из области науке о језику, додељена је др Ради Стијовић, ванредном професору на Мегатренд универзитету и вишем научном сараднику Института за српски језик Српске академије наука и уметности. Признање је уручено за књигу „Говор горњих Васојевића” у издању САНУ и Института за српски језик САНУ. Рада Стијовић је секретар Одбора САНУ за проучавање Косова и Метохије, и стални сарадник „Политикиног” додатка Култура, уметност, наука у рубрици „Слово о језику”.

Колико пажње посвећујемо истраживању дијалекта?

Двадесети век се с правом назива златним веком српске дијалектологије. Објављивани су и објављују се дијалекатски речници, а 1905. године покренут је реномирани научни часопис Српски дијалектолошки зборник, који до данас излази. Још међутим постоје крајеви чији језички системи нису монографски описани, а потребно је израдити и речнике сваког дијалекатског типа. Оно у чему највише заостајемо за Европом јесу лингвистички атласи. У том послу су нас ометали, с једне стране, ратови, а, с друге, стицај околности – пре него што смо почели да правимо своје националне атласе ушли смо у међународне пројекте (Општесловенски, Европски и Општекарпатски атлас), што је била наша научна обавеза, али нам је одвлачило снаге.

Због тога недовршени задаци стављају нашу науку пред крупан и хитан задатак јер, као што је познато, дијалекти нестају (због утицаја школе, телевизије, одласка становништва из села у градове, итд.). Зато их је потребно што пре забележити, јер они нису само лингвистички документи, већ и сведочанство о нашој прошлости, обичајима, контактима са другим народима.

У Грацу сарађујете на пројекту „Разлике између босанског/бошњачког, хрватског и српског језика”. У којим приликама се оне свесно бришу а у којим наглашавају преко мере?

Код нас се те разлике нити бришу нити наглашавају. Српски лингвисти стоје на становишту на којем су стајали и раније – између Македоније и Словеније постоји један лингвистички књижевни језик и четири политичка. Разлика међу књижевним језицима заправо и нема, бар не оних које би говориле да су то посебни језици. Оне су, махом, лексичке природе и понешто фонетске: Срби кажу дуван и хемија, Хрвати духан и кемија, Бошњаци уводе глас х и тамо где му етимолошки није место – худовица и хрђа. Има нешто разлика у творби речи, морфологији и синтакси, али ниједна од њих није системског карактера да би потврдила тезу о посебним језицима. Разлике су, међутим, свесно прављене на другим странама из политичких разлога јер је српски језик помогао Хрватима да интегришу све католике у једну нацију, а касније потенцирање разлика је требало да их одвоји од Срба и докаже посебност њиховог језика. О посебности наравно не може бити ни говора. Довољно је узети прве приручнике које су Хрвати направили после одлуке њиховог Сабора о прихватању Вуковог дијалекта за основицу књижевног језика (Маретићеву граматику, правопис Ивана Броза и Броз-Ивековићев речник), па то видети. У њима јасно стоји да су дела написана на основу српских извора: Вукових и Даничићевих сабраних дела, затим дела Милана Ђ. Милићевића, Шапчанина, Љубибратића и свега неколико Хрвата.

Истраживач сте српског језика на Косову и Метохији где сте четири године предавали студентима. Због чега је језик покрајине изазован за истраживаче?

Зна се да је ова српска покрајина колевка двају српских дијалеката: косовско-ресавског, који је миграцијама разнет на североисток до Ђердапа, и призренско-јужноморавског, који се из призренског региона разлио долином Јужне Мораве до Сталаћа. Миграције су кренуле много пре албанског насељавања ових простора, а то знамо и по томе што призренско-јужноморавски дијалекат ван ове наше покрајине нема оне особине које су добијене под утицајем албанског, па и турског језика. Урађено је више монографија о говорима овог подручја (описан је говор Призрена, Сретечке жупе, Сиринићке жупе, Шарпланинске горе, Северне Метохије, Ибарског Колашина итд.). Са овог подручја је и први наш дијалекатски речник.

Стицајем околности нека су истраживања понајбоље урађена управо на овом простору. Далековидошћу академика Павла Ивића и прегалаштвом проф. др Светозара Стијовића и његових сарадника спасени су ономастички подаци са простора КиМ на којима су живели Срби пре него што су их привремено напустили. Та прикупљена грађа поуздано сведочи о континуитету српског живља на овим просторима.

У Приштини излази независни магазин на босанском језику „Алем”, па је историчар језика Радивој Младеновић приметио да се промовисањем босанског/бошњачког језика намерно прави терминолошка збрка како се име Бошњак не би поистоветило само са Босном, већ и са КиМ, што опет носи нове закључке…

Професор Младеновић је потпуно у праву. Међутим, термин босански језик не може се прихватити ни када је реч о територији Босне и Херцеговине, јер у БиХ живе и Срби и Хрвати. Ако је сваком народу дато право да име језика којим говори назива по сопственом имену, онда то право морају имати и Срби и Хрвати. Бошњаци свој језик не могу називати босански, јер придев изведен од именице Бошњак може бити само бошњачки никако босански (као што је од Рус – руски, од Немац – немачки и сл.). Иза овога се недвосмислено крије хегемонизам, жеља за унитарном државом, брисањем српског, а и хрватског, имена. Већ више од једног века покушава се са стварањем босанске нације и босанског језика, а говори се и о посебном босанском писму босанчици, као и о посебној, богумилској вери на овим просторима. Ни раније, као ни у најновије време, није се успело са наметањем босанске нације православним Србима, а наука је доказала да ни босанчица није никакво посебно писмо већ српски брзопис пренет са српског на босански двор у време Твртка Котроманића.

Мирјана Сретеновић

--------------------------------------------------

Како оцењујете говорну културу новинара?

Када је писани језик у питању, има новинара чије текстове с уживањем читам – због правилног језика, истанчаног језичког осећања, због бираног и негованог израза. Када је говорни језик у питању, ту се веома много греши у акценту, а прилично и у изговору појединих гласова (нпр. веома отворено е и о). Постоји и нешто што је ван језичких прескрипција и норме, али на свој начин загађује језичку средину – то је простачки језик, језик натруњен бесрамним псовкама или вулгарним, опсеним речима. Емисије које се приказују на ТВ-у и чланци у појединим новинама често су на ивици доброг укуса – по садржају, а тиме и по језику. Мада су се границе између допуштеног и неприхватљивог помериле, многи табуи скинути, потребно је понекад имати више укуса у ономе што се пише и говори.