Редитељ Милош Лолић после великог успеха на 43. Битефу, када је са драмом „Сањари” Роберта Музила освојио гран при „Мира Траиловић”, поново је у жижи позоришних интересовања. Премијера представе „Бог је ди-џеј” Фалка Рихтера, у Лолићевој режији изведена је синоћ на сцени Малог позоришта „Душко Радовић” у Београду. И док је у време, и после 43. Битефа „игнорисао” медије, овога пута одазвао се позиву да говори о новој представи, разлозима зашто је тако упорно ћутао прошле јесени, позоришним ставовима... 

–Представа „Бог је ди-џеј” је као изврнута рукавица. Није било довољно бавити се медијском експлоатацијом младих, морало је дубље да се зарони у сопствену прошлост. Драма нагони да се бавите и односом према детињству, сопственом или туђем, а с друге стране и некаквим преживелим дететом у себи. У роварењу по тинејџерским данима моја се генерација неминовно враћа у деведесете године. Оно када су неки једва успели да преживе, е – то је моје детињство, каже Лолић и објашњава зашто представа „Бог је ди-џеј” није препоручљива за децу испод 16. година.

– Није реч о пукој забрани, зато нема потребе томе давати публицитет. Неке друге моје представе заиста бих забранио, и то гледаоцима млађим од 24 године. Али истина је да смо овога пута имали дугих расправа, и генерално, занимљива је то тема: шта је за који узраст? С једне стране – сведоци смо медијског васпитавања деце, сексуализованог и пуног насиља, путем ТВ програма, цртаних филмова, видео-игрица, или музичких спотова, док са друге стране – ми сами пред децом нешто покушавамо да сакријемо. Увек се аутоцензуришемо. Иако им кроз медије сервирамо наше најбруталније фантазије, волимо да лажемо како их штитимо од тема које нису за њихов узраст, и погрешно их третирамо као бића која нису довољно свесна – каже наш саговорник.

Милош Лолић је још као дечак знао сатима да седи у сали гледајући како режирају Дејан Мијач, Мирослав Беловић, Јагош Марковић. Прва уметничка сазнања стицао је поред своје мајке, глумице Данице Максимовић, а редитељским вештинама учили су га Љубомир Муци Драшкић и Славенко Салетовић. На београдским сценама до сада је поставио представе „Адам и Ева”, „Велика бела завера”, „Друга страна”, Мушка ствар”... Представа „Сањари” издвојила се као посебна.

– „Сањари” су ми интимно најбитнија представа, било ми је јасно већ пре генералних проба исте. То што смо били позвани на 43. Битеф била је велика част, посебно зато што смо занемарени на свим домаћим фестивалима, али онда нагло и ниоткуд – главна награда, у иностраној конкуренцији, од стране већински иностраног жирија. Од стране људи који су и те како знали какав се материјал налази иза имена Музил, и о каквом је ту заправо изазову реч.

Милош Лолић припада генерацији која бурно реагује на деведесете године прошлог века. Чак га позоришни хроничари сврставају у „послератни талас”, односно генерацију која је стасала у преломним догађајима.

– То је велики број изузетно квалитетних младих редитеља који су одрастали у ратном Београду. Сада је питање како и на који начин ћемо рефлектовати то ратно искуство, сећање на рат, а при том није реч о сировом искуству рата унесрећених људи широм Босне, Хрватске или Косова, већ о дистанцираном, медијски леденом искуству рата. То искуство је унапред посебно, некаква репортажна бруталност уткана у нас кроз детињство, и на то ми као генерација неминовно реагујемо својим позоришним радом – каже Лолић и додаје:

– Извођачка уметност има јако битну друштвену улогу, посебно данас и овде, у друштву спектакла, јер реч је о живој уметности. Уметности која се не тиче производње објекта и која измиче тржишту. Управо због тога позориште је још више дужно да преиспитује систем у ком настаје, да укаже на ишчашења друштва које градимо. Али, на жалост, утисак је да култура, још и пре ове кризе, и поред свих политичких промена, нашој држави заправо не значи пуно, таман толико да послужи као лажно сведочење да је све у реду са нашим друштвом.

Б. Требјешанин