КУЛТУРА И СВАКОДНЕВИЦА
Амбијент у којем живимо резултанта је многих, доследно остварених, идеја о његовом најоптималнијем уређењу. Међутим, нашу реалност обликује и одсуство искрених намера и правих тежњи да је форматизујемо према стандардима савременог света. Показује се да појединачни и лични интереси често надвладају оне опште и друштвене, а да колектив остаје немоћан да успостави жељени ред и помешане ствари врати на своја места.

Насупрот бројним примерима злоупотребе јавног градског простора стоји чињеница о изостајању интервенције одговарајућих општинских инспекцијских служби. Уместо принципијелности у поштовању грађевинских и урбанистичких правила, суочавамо се са прагматичношћу толерисања и легализовања прекршаја. Огледало те друштвене немоћи успостављања реда и регулисања јавног простора су трагови самовољног понашања. Свуда расуто ђубре, дивља сметлишта и прљавштина постају заштитни знаци средине чији су највећи парадокси ипак у њеним урбаним средиштима.

Иако је пијаца одређена својом локацијом, импровизоване пијачне тезге и продавце најразличитије робе можемо видети на свим прометним местима у нашим градовима. Некада се непосредна трговина обављала у самом средишту града, а данашњи тргови само у имену чувају памћење на време у којем је тај простор означаван према својој примарној функцији. Пристигли знатижељник који зна само за ову културноисторијску чињеницу могао би да констатује да смо још на развојном нивоу за који је карактеристичан смештај традиционалних пијаца на градским трговима. Будући да оне нису ту због наше културне ретардације већ због регресије која је у последњој декади минулог века била дубља, из њених данашњих плићака израњају крхотине заборављених облика.

Суочавамо се са бувљацима у центру наших највећих градова. У Београду: на Славији дуж Немањине улице, испод Теразија дуж Сремске и у самом подземном пролазу на Зеленом венцу. У Нишу: на Тргу краља Милана, испред тврђавског моста, а често и на самом мосту. Иако се повременим интервенцијама ове пијаце уклањају, оне показују изузетну виталност одржавања и обнављања. Муњевито се успостављају и још брже нестају. Када осване шпалир импровизованих тезги на улици, и наочиглед органа реда, онда енергија бувљака упозорава на крхкост градског амбијента и немоћ постојећих институција. Препознајући у тој енергији тамну страну прелазничког менталитета која доводи до регресивних појава, увиђамо да је она и последица немогућности да се та виталност искаже на неки други и другачији начин.

Бувљак је фасцинантно место које симболизују сам живот и могућност његове обнове, па се његово укидање и доживљава као заустављање необичне комуникације и виталног протока енергије. Међутим, када се нађе насред пута, на улици, на тргу, на мосту, у подземном пролазу, онда он отежава нормално кретање да би се наметнуо снагом препреке и приморао случајне пролазнике да прођу непосредно поред постављених тезги. Како би се убрзао промет робе изложене на фреквентном месту, сужава се пролаз и успорава кретање људи. Бувљак је препрека за успостављање одговарајућих правила урбане културе а његово толерисање говори о брзом навикавању на аномалије које постају саставни део колективног живота.

Увек изнова обновљена, дивља улична пијаца показује своју моћ која је знатно већа од воље и истрајности да се уклони из центра града. Уколико је она тамо где не би требало да буде, онда је несумњив чинилац нереда и нечистоће. Слаби механизми самозаштите од спајања међусобно разграничених и, према правилима савременог урбаног живота, више неспојивих елемената допринели су да се са вишег падне на нижи ниво културе који се сматра природним и нормалним.

Рођен из духа јавашлука, бувљак усред града постаје правило и тешко оспорива институција. Зато и не чуди да се у недостатку потребних гласова за формирање скупштинске већине посегло за странкама са политичког бувљака које су могле да се уграде у направу која би требало да нас поведе у будућност. Смеће расуто поред тог пута обележава реалност из које полазимо. Да ли ће политичко стање допринети да се то ђубриште увећа и менталним смећем? Данојлићева песничка визија која спаја те две реалности није у том погледу оптимистичка: „Скупштина. Олимп наших умова/ у жару спорења подсећа врло/ на смеће што се дуж друмова/ по целој Србији распрострло”.

Будући да закони не могу да регулишу и предвиде све могуће ситуације и изричито санкционишу поступке који су у области васпитања и морала, оно што није изричито забрањено, сматра се у нас допуштеним. Уколико су изван видокруга, и домашаја органа реда често и стимулисаних да зажмуре, и прекршаји постају дозвољени. Зато је од закона и механизама за њихово спровођење важнија култура као последња брана која би нас спречила да када се угасе светла допустимо тамној страни своје природе да увећа мрак. Бар док не будемо потпуно сигурни да се светлост неће опет упалити.