Izdavačke kuće„Prosveta” i „Filip Višnjić” iz Beograda, objavile su izabrana dela Radoslava Bratića, jednog od najistaknutijih srpskih pripovedača, u devet knjiga. U ovom kompletu nalaze se romani: „Smrt spasioca”, „Sumnja u biografiju” i „Trg soli”, knjige pripovedaka „Slika bez oca”, „Strah od zvona”, „Zima u Hercegovini”, kao i dve knjige iz poetike proze: „Šeherezadin ljubavnik” i „Pisac i dokument”. U devetoj knjizi – „Književna i naučna recepcija Bratićevog dela”, sakupljeni su ogledi naših najistaknutijih književnih kritičara o delu Radoslava Bratića.

U Hercegovini svi dobro pripovedaju, mnogi i pišu. Od koga ste vi nasledili dar za pisanje?

U Hercegovini, deca se rađaju ogrnuta mitovima i legendama. Slušaju predanja, epske junačke pesme. Najviše se naslušaju priča o ratovima, priča baba, dedova i roditelja, priča predaka, a one su pune krvi. Deci se, ponekad, čini da je reč o svecima, čijim se rečima ništa ne sme ni dodavati, ni oduzimati. Ako se dobija dar od nekoga – onda je to dar od predaka, dar od samog Gospoda Boga.

Svet, u mnogim svojim knjigama, posmatrate iz pozicije – deteta. Jesu li to, i dalje, najjače slike?

Da, u pravu ste. Dete je u svim mojim pripovetkama i romanima najosetljivije i najranjivije, njegov glas kao da dolazi s „one strane“. U svim umetničkim tvorevinama, čim je dete pripovedač – eto emocija i suza. Jednom mi je Ćamil Sijarić rekao: „Moj Radoslave, mnogo si patnje navalio na nejaka pleća svog junaka. Čuvaj ga, on je dete. Ne dopusti da ostane sasvim siroče“.

Pisci, obično, počinju s pesmama, nastavljaju s pričama, a vi ste krenuli s romanom. Odmah ste položili „maturu književnosti”?

To što pisac ponekada obrne stvari i počne od romana, to znači da mu se u trenutku otkrila takva forma,  i on je odmah zgrabio. Posle toga sazna da je priča lakša, po strukturi, pa se i za nju hvata. Ali, kratka priča, traži savršenost. Pitajte Čehova i Andrića.

Primajući nagradu „Petar Kočić“, pitali ste „Je li i ova Zemaljska vlada ćorava, kao i ona Kočićeva“? Pitali ste da li je došlo do planetarne inverzije, u kojoj laž postaje istina, a istina laž. Ništa se, u međuvremenu, nije promenilo?

Prosto je neverovatno šta sve Srbima rade moćnici sveta. U ovo vreme opšte buke i galame meni se čini da je svaka vlada pomalo ćorava, što se uostalom lepo vidi. Ali, Kočić je bio majstor da uhvati male ljude i da se velikima naruga „ukopacijom“. Možda baš zato što David – „ne priznaje ni Boga, ni cara, ni kaluđera ni popa, ni gazde ni age“. Uvek će, kao kod Kočića, biti onih koji će govoriti protiv svakog ropstva i tiranije, koji od života ne prave književnost, već književnošću iskupljuju život. Pa nije ni važno da li to rade donkihotovskom opijenošću jednog Simeona Đaka, ili manijakalnom usamljenošću jednog Mrčajevskog Prote. Oslobodilački ratovi nisu poništeni – setite se onih 78 dana! Andrić za Kočića kaže da je „čovek iz jednog komada i pravi pisac i umetnik iz BiH“, a Dučić dodaje: „Petar Kočić! Njegovo samo zvonko ime izgleda kao prva reč neke junačke zakletve i nekog pobožnog zaveta“.

U Korićkoj jami, i u drugim jamama, u Drugom svetskom ratu, završili su mnogi Bratići. Stradali su i u ovom poslednjem ratu. Kakve se pouke mogu izvući?

Mogu se izvući pouke – ne daj Bože nikome, ni najgorem neprijatelju, da se ponovi takav užas. A uvek je zgodno bilo da se baš kod nas pokrenu svetski meteži i ratovi.

U rodnom mestu (Brestice kod Bileće) nema vaše rodne kuće. Kakav je osećaj kada se vraćate u zavičaj, a u njemu nema porodičnog ognjišta?

Osećaj pustoši i beznadežnosti. Ipak, taj kraj, sa celokupnom prirodom, s druge strane, vraća čoveku nadu da nije sve propalo, „kad propalo sve je“, što bi rekao pesnik Rajko Petrov Nogo.

Kad u Hercegovini kažu da su Hercegovci – podrazumeva se da su Srbi. Bilo je tako, doskora, i u Crnoj Gori. Može li se, u budućnosti, isto dogoditi i u Hercegovini?

Ne može se ta priča dogoditi u Hercegovini. Mi nemamo rezervnu naciju. Doduše, postoji rečenica „Hercegovina ceo svet naseli, a sebe ne raseli“. Sada u Hercegovini živi oko osamdesetak hiljada stanovnika (ako ih uopšte i toliko ima), sve je više onih koji se sele prema svojoj matici, sve je manje naroda u ovom kraju. Sela su opustela, gradovi oronuli u siromaštvu. Ipak, najpostojaniji Srbi žive baš u tim krajevima.

Časopis „Nova Zora”, čiji ste glavni urednik, najtiražnije je književno glasilo na srpskom govornom području. Šta je ključ uspeha?

Pesnik Matija Bećković, na jednoj promociji, „Novu Zoru“ nazvao je svetionikom, a Dobrica Ćosić je rekao da su dva najpostojanija stuba: „Letopis Matice srpske“ i „Nova Zora“. „Novu Zoru“ prihvatili su prenumeranti na svim kontinentima. Okupila je Srbe, ma gde bili. Čitaoci su prepoznali u njoj širinu i odmerenost tema, i nameru da se sačuva srpski jezik.

Godine 1996, u jednom svom eseju, rekli ste da živimo u vremenu beščašća. Da li se nešto promenilo?

Nije. I ovo je vreme mafijaša i svakojakih ludaka, vreme lopovluka i obmana, vreme svakojake prostitucije. Izgleda da je ovo vreme i dahija i begova, aga i aginica. I tako redom.

Šta pisac, u takvom svetu, može?

Šta može da radi pisac u svetu bez pravde, u svetu narušenog morala, u svetu neprestanog nadmetanja Fausta i nečastivog. Ima li šanse da pisac odbrani Fausta, da mu pokaže put?

Pisac ima maštu, može da pobegne u fantastiku?

Pobegne li iz stvarnosti u fantastiku, lako će ga prozreti i uloviti Čitalac, jer on nije blesav. Shvatiće Čitalac da mu se nudi jedan nepostojeći svet mašte u kojem nema oslonca. Vargas Ljosa, na jednom mestu, veli da „stvarnost nikada nije bila savršena kao mašta“. Čitalac, naravno, priželjkuje i traži to savršenstvo, ali samo ako je naslonjeno na zbilju, ili ako bar ima nekog dodira sa stvarnošću.

U knjizi „Pisac i dokument“ dali ste neke ozbiljne savete Čitaocu.

Bez obzira šta ko o čitaocu govorio, pisac je bez njega mrtav stvor. A ja kada govorim o čitaocu, tada pre svega mislim na sebe. Najgori je onaj čitalac koji će knjigu da odbaci posle nekoliko pročitanih redaka, bez obzira kakav našao izgovor: obim, opremu, cenu, loš početak. U tom slučaju čitalačka lenjost se proglašava za vrlinu. I majstoru treba vremena da pokaže svoje umeće. Teri Iglton govori o pobuni današnjeg čitaoca. Postmoderni junak postaje sam čitalac, a uveliko se govori o smrti autora. I čitalac i pisac moraju da se čuvaju preteranih fantazija, iako književnost ne može dozvoliti udar na svoj lirski glas. Opasno je imati srce od mašte i od oblaka. Iz mističnih uzleta, čitalac se može vratiti i Ikarovim padom. Posle treperenja zvezda – dolazi studen. Čitalac i pisac – dve su osobe, ali su, ponekad, obučene u isto odelo.

Kako Vama, kao vrsnom pripovedaču, izgleda ova predizborna pričaonica?

Ova predizborna pričaonica vređa razum. Tu se odmah vidi kolike su razlike i provalije između politike i književnosti. Premda ovi imaju i svoje književne favorite. „Politika počiva na čvrstom uvjerenju i optimizmu, književnost na skepsi i patnji. Politika je kazana nada, a književnost natpjevano beznađe“, kaže Meša Selimović.

Šta očekujete od đurđevdanskih izbora?

Od đurđevdanskih izbora ne očekujem ništa. Najvažnije je da narod shvati da je promenljiva svaka vlast, pa i ova.

Doviđenja, dogodine u Prizrenu

Jedno vreme se govorilo: I Evropska unija i Kosovo. Kosovo više niko ne pominje?

Narod pominje Kosovo, ali ga ne pominju političari. Izgleda da su sklopljene neke tajne nagodbe sa moćnicima u svetu, koje sad moraju da se realizuju, pa bismo mogli da ostanemo i bez Evropske unije, i bez Kosova. Ali, sve dok narod pominje Kosovo, nadam se da će se jednog dana nešto promeniti u svetu, i da će se Kosovo opet vratiti u sastav Srbije. Kosovo je uzeto nasilnički, tačnije oteto. Lep mi je onaj pozdrav: „Doviđenja, dogodine u Prizrenu“.