Црногорац из Херцег Новог заменио је море за буку и хуку узаврелог Њујорка. За животни позив изабрао је музику, али није одолео да се не окуша и у ликовном изразу, интересовању наслеђеном од оца, познатог сликара Војислава Воја Станића.

Син Томислав фотографијом се бави из хобија а сада их је сакупио у монографији „Кроз озвучену ликовност”, недавно објављенoj у издању „Радионице душе” из Београда. У њој је о умећу овог пијанисте писала проф. др Бранка Радовић, а његов ликовни рад сагледао Богдан В. Мусовић. Био је то и повод за сусрет са Томиславом Станићем (1957) који је после усавршавања у Француској и професуре у Јути, данас настањен у Њујорку, придружен великој групи оних који су опчињени и „инфицирани” овим градом.

– У Њујорк сам дошао 2001. и то сам доживео као највећи преокрет у животу. Теже је из Америке доћи у Њујорк него из било које друге тачке света. Његова култура је толико другачија од култура ободних градова. Кад дођете из „стомака Америке” у његов „мозак” или „срце”, у центар културе и света, треба доста тога да се свари. Мој период адаптације трајао је три године, а сада је Њујорк толико ушао у мене, да немам куд. Ако сте уметник, довољно је да посетите овај град и не морате више да путујете. Ту су изложбе, дешавања, културни догађаји. На Менхетну вам је цео свет на длану – све је у интензитету, помножено са 1.000 – каже Томислав Станић.

Чињеница је, међутим, да је он у ову средину дошао припремљен, и да није морао да јури „трбухом за крухом”. Имао је статус слободног уметника, без притиска да се сналази и преживљава, што не значи да је његов улазак у уметничке кругове био лак. Говори нам о музичком тржишту поменуте средине, потврђујући да је реч о великој индустрији са моћном маркетиншком машином.

– Тамо од било кога можете да направите пијанисту и да га подигнете у небеса јер је важније ко је у жирију него ко заслужује награду. Нешто је, дакле, искочило из рама. Као што породица има свој рам, као што жена има свог човека, књига корице, а држава границе, све мора да има свој граничник. Медији су толико јаки да инфилтрирају информације које су мање или више реалне. Било да је реч о изложби, концерту, политичару или влади. У таквој атмосфери најпре успевају рок музичари, фотографи, дизајнери, људи из модне индустрије. Све се променило, и док смо пре могли само да сањамо како је Рихтер свирао, сада на Јутјубу улазимо у музичареву дневну собу! – каже пијаниста.

Он такву, нити било коју другу, моду не прати, и не сматра, као неки, да мора да се скине го и прошета Петом авенијом да би себе прогласио перформером и „генијем”. Гласа за конзервативнију уметничку линију, и није за експерименте и наводну слободу у изразу. С друге стране, увек има отворене очи, да види, сагледа, запази. Због тога воли да каже „Моја кошуља је шарена али ја нисам шарен човек. Карактеран сам јер слобода за мене значи да знам свој циљ, и да поставим стратегију како да дођем до њега”. Своју теорију даље појашњава:

– Свирам понешто и од модерне музике која се, уистину, споро меморише и мора стално да се обнавља. A волео бих још да снимим све Бетовенове и Шопенове сонате – репертоар заувек популаран, аутентични појам лепоте. Често кажем себи: Ту сам где сам, и сваки мој следећи корак биће продуктивнији. Мислим да се то зове лепота сазревања, а можда је и старост. Сва моја искуства могу се обојити једном бојом, јер су сва служила истој сврси. Било то искуство додиром, укусом, слухом, сва се сливају у једну тачку, и кад све те боје и валере помешам, ко сам, где сам, и шта радим, сјединим и одбацим шта не ваља, добијем оно мало што вреди више него читава планета.

Настављајући излагање своје животне филозофије, Томислав Станић констатује да је сигурно много тога пропустио у животу и у неким деловима себе остао неиживљен, али једно је схватио – да је све питање доброг баланса, мере и, кад се већ мора, компромиса.

– Сви смо у неким сферама неиживљени. И не можемо све иживети јер живот је кратак. Морамо да се определимо, а време неизоставно пролази. Нешто морате да пропустите, друго да добијете. А питање је процене – ако пропустимо једну ствар, колико она друга вреди, и да ли та друга надокнађује прву. Заправо, човек мора да убије ђавола у себи. Енглези кажу да укроти своју страст. Да је култивише. И онда долази до своје специфичне тежине када може понети сав пртљаг који је у животу стекао. То је мајсторство – сматра Станић.

Како сада ствари стоје, наш саговорник и те како има жара да тек осваја нова музичка пространстава. Уверен је да је могао брже и ефективније да направи каријеру, али не жали због тога, већ следи мото „жури полако”. Верује да време ради за њега, а и страсти му не недостаје. Ужива у самоћи, и као и свим мислећим духовима прија му време када припада само себи. Било да ствара, преиспитује се, размишља. Сматра да ваља „јести живот” – читати, учити, путовати, волети, бити заљубљен, бар једном бити остављен... И све се слива у једно… И професија и хоби, и посао и задовољство код њега се преплићу, па нека иде живот.

„Живот је све лепши и лепши. Волим литературу, пријатеље, музику, фотографију. Довољно је да сам окупан – и ја сам на небу…”

Мирјана Сретеновић