Приближавање 50. јубиларном Октобарском салону који се отвара 2. октобра покренуло је у делу јавности стара питања „какав нам је Салон потребан”, делећи стручњаке и уметнике на оне који би да реафирмишу стару концепцију и оне који аргументују оправданост нове, међународне концепције Октобарског салона која је започета 2004. године.

Питали смо уметнике и историчаре уметности шта мисле о досадашњим концептима Октобарског салона.

Љиљана Ћинкул, историчар уметности и ликовни критичар „Политике”, сматра да јеОктобарски салон јединствена манифестација са значајном улогом и професионалним стандардима у републичком културном простору изгубљен, а његов правилник измењен,

– Индивидуалним митологијама и стваралачким поетикама афирмисани су млади аутори и стваран вишедеценијски значај и ауторитет Салона. Обећања да ће у новомСалону учествовати у равноправном односу домаћи и инострани аутори свакако је била само вербална досетка за лакше премошћавање евентуалних отпора у домаћим уметничким круговима. Времена се мењају, Октобарски салон из 20. века је неопходно ревитализовати да би у 21. веку постао релевантни пројекат који промовише актуелности, што је и био његов првобитни концепт.

– Да бисмо избегли могуће контроверзе и вратили фокус на домаћи терен и текућу уметничку продукцију, било би поштено учинити следеће: Октобарски салон вратити у оквире националне манифестације бијеналног карактера, а међународну манифестацију, која и данас без разлога носи ово име, преименовати и такође је организовати бијенално, наизменично са старим октобарцем. На тај начин нико не губи, а сви добијају.

Милета Продановић, сликар, за „Политику” каже да се апели да се врати „стара добра концепција” Октобарског салона не могу видети издвојено од општег тренда у друштву, а то је систематско поништавање и затирање свега што је донела краткотрајна епоха Зорана Ђинђића.

– Поред низа цеховских, ревијалних изложби које постоје у Београду сада смета и та једна једина која у Београд доноси дах светске уметности и омогућава младим домаћим уметницима да ступе на међународну сцену. Јасно је да се један модел истрошио и створен је нови који је ту изложбу учинио регионално и европски релевантном.

Није застрашујуће што Јевта Јевтовић недавно на страницама овог листа покушава да врати његова „стара добра времена”, и поставља се као портпарол неких недефинисаних уметничких структура од којих нема мандат да говори, застрашујуће је то што надлежни уредник новина објављује тај апел за повратак жабокречине и затворености – да оставимо по страни низ нетачности у том списанију. Свако има право да мисли шта хоће, али није баш све за објављивање. Право питање је зашто су само ликовне уметности увек на мети? Зашто, на пример, неко не предложи да се и Битеф организује по конкурсу? Зар заиста неко мисли да су разноразни белосветски квирови и гејови бољи од ансамбла Народне опере „Александар Лека Ранковић” из Севојна или Експерименталног плесног театра „Симо Погачаревић” из Грделице?

Ђорђе Кадијевић, историчар уметности, каже да постоје тенденције да се Салон интернационализује, што се уклапа у интенције наше политике „хајдемо у Европу“:

– Немам ништа против да у Салону учествују гости из иностранства, али бих више волео да Салон буде смотра српског визуелног стваралаштва. 

– Друго питање је питање селекције. Они уметници који се изражавају у класичним медијима уопште немају места на Салону или имају места под условом да користе сликарство унутар концепта који одговара стратегији Салона. Или ће Салон бити истинска вертикала вредности у односу на оно што се код нас ствара током године или ће бити пројекција неких појединачних директора Салона или пројекција њиховог личног укуса и културнополитичке интенције. Нико не зна шта је наша права парадигма, културни образац у овом тренутку, а посебно када је реч о ликовној или визуелној уметности. Треба снимити ту ситуацију, видети каква је, какви су односи између традиционалиста и оних које помало вулгарно називају мондијалистима. Где смо ми, да ли још увек трчимо за Европом и скупљамо мрвице са њених великих сајмова или покушавамо да сами нешто створимо и заузмемо своју истинску позицију у породици европских културних амбијената.

Октобарски салон би се могао тим проблемом позабавити.