Dirigentski vuk. Autoritet, čarobnjak muzike, harizmatični vođa. Policajac u duši, diktator na sceni, Kolumbo po opredeljenju. Mehta. A gde je Mehta, tu je gužva: pompa, glamur, blicevi i fotoreporteri.

Malo šta se o Zubinu Mehti ne zna. A i to što je manje znano, zapisano je u autobiografiji „Partitura mog života” (izdavač Beogradska filharmonija, prevod Zorana Kozomarić), koja će biti promovisana ovih dana u Beogradu.

A Mehta – ponovo na sceni Kolarčeve zadužbine u nedelju (prvi koncert u 11, drugi u 20 časova). Diriguje orkestrom Filharmonije na čijem repertoaru je Brams – Prva i Četvrta simfonija. Iz njegovog dnevnika izdvajamo najinteresantnije momente.

Beograd: Pozvali su ga 1958. u Beograd i tog poziva, smatra, ne bi bilo da nije njegovog prijateljstva sa kolegom sa studija u Beču Borom Pašćanom. Doputovao je tada, kasno po podne vozom iz Liverpula, i nastupao bez honorara. Adresu „Jugokoncerta” je zagubio i pred ovu ustanovu dovezao ga je taksista. „Sekretarica naravno nikad nije čula za mene”, napisao je maestro, pa je morao da sačeka da dođe organizator kako bi ga odvezao do hotela gde je imao rezervaciju. „Jedna od stvari koja me oduševljava na nastupima u Jugoslaviji jeste neverovatan entuzijazam publike”, bio je kasnije Mehtin utisak.

Poreklo: Rođen je 29. aprila 1936. u Bombaju (Indija) u parsijskoj porodici. Parsi su, podsetimo, mali narod poreklom iz Persije, koji slavi kult Zaratustre.Otac Mehli bio je violinista pa je mali Mehta rastao uz razbacane partiture po dnevnoj sobi, i još dok nije umeo da čita, dela je raspoznavao po nalepnicama na pločama.

Muzika: Svakim novim slušanjem, iznova upoznaje muzička dela za koja je mislio da ih u potpunosti zna. „Stalno sam otkrivao novo osećanje. Osećao sam se kao Kolumbo na muzičkom putovanju otkrića. Stupao sam na novo tlo, čije obrise sam znao, a koje je za mene ipak bilo toliko neočekivano”.

Dirigovanje: „Već pedeset godina se bavim, po mom mišljenju, najlepšim zanimanjem na svetu. Ja sam dirigent. Stalno sam okružen svetom remek-dela, svetom lepote”… Njegov bečki učitelj Hans Svarovski terao ga je da prestane sa „besomučnim mlataranjem” rukama, pitajući ga šta bi se desilo da mora pet sati da diriguje Vagnerova dela. Od tada diriguje samo iz zgloba. „Danas se desi da spustim levu ruku pored tela, čime pokazujem da sam potpuno opušten, time relaksiram i sebe i orkestar”, otkriva maestro. „Sebe doživljavam kao ljubaznog policajca u kulturi koji ukazuje na put i dovodi sve u red. Na neki način, dirigent mora da ima nešto diktatorsko. Ne u smislu hladnog ispoljavanja sile nad podanicima već u vidu kontrolisane organizovanosti”.

Uspeh: Mehta smatra da mu je mnogo toga „palo sa neba”, pa se ponekad pitao da li mu je ta nepomućena radost života pružena u prevelikoj meri. Internacionalna karijera, ističe, zahteva unutrašnje i spoljašnje kretanje, a on to kretanje pretvara u pokretačku snagu.

Orkestri: Mehta navodi da je veoma odan čovek, i da tu vrstu poverenja gaji kako prema prijateljima tako i prema orkestrima. Ništa mu, kaže, ne znači da bude gost ansambala koje ne poznaje jer je nemoguće posle tri-četiri probe postići odgovarajuće rezultate. Tako nije dirigovao ni Bostonskim simfonijskim orkestrom, ali ni orkestrom San Franciska. Najviše vremena proveo je u filharmonijama u Los Anđelesu, Njujorku i Izraelu.

Pevači: Kada je na početku karijere radio sa slavnim pevačima (Leontin Prajs, Grejs Bambri, Plasido Domingo), Mehta kaže da nije bio svestan koliki je to dar za relativno neiskusnog dirigenta. Ophodio se tada sa pevačima svetskog glasa kao da se to podrazumeva. Dirigent iz Indije, obrazovan u Beču, šef dva američka orkestra, u Italiji je prvi put dirigovao italijanskom operom 1964 (Firenca, „Travijata”).

Žene: U autobiografiji poznati dirigent ne skriva svoj privatni život od javnosti. Navodi da se posle razvoda sa prvom suprugom Karmen (sopran), sa kojom je imao dvoje dece, ona preudala za njegovog brata Zarina. Kao sledeći sudbonosni susret opisuje onaj sa Nensi Novak (glumica), koja je, kako navodi, na sreću odustala od prvobitnih odbijanja da ga upozna. Mehta je potvrdio da ima vanbračnu decu i u knjizi naveo da nikada neće moći da zahvali svojoj supruzi Nensi što ga zbog toga nije ostavila.

Prijatelji: Maestro hvali izvrstan humor pijaniste Artura Rubinštajna, dobrotu i strpljenje violiniste Jehudija Menjuhina, erotičnost i puten glas Džesi Norman, piše o hirovitoj naravi violiniste Natana Milštajna, opuštenosti pijaniste i dirigenta Danijela Barenbojma.

Sukobi: Bliskost sa orkestrima, smatra Mehta, može dovesti do istrošenosti. Tako je za Njujoršku filharmoniju rekao da ignoriše dirigenta, nazvavši je „grobljem za dirigenta”. Muzičari su se žalili da Mehta pravi suviše turobne grimase za vreme koncerta, on je sazvao orkestar i video šta može da se promeni a šta će ostati nepromenjeno. Ispravio sam grimase, piše Mehta, ali je u orkestru i dalje ostalo nekoliko muzičara na kojima se videlo da se beskrajno dosađuju što je, pak, njemu smetalo.

Dobrotvorni rad: U Los Anđelesu talentovanoj deci iz siromašnih porodica omogućio je da za školarinu od jednog dolara dolaze na časove kod muzičara iz poznatih orkestara. Odziv je bio ogroman a časovi posebno korisni afroameričkom stanovništvu. Prihod od koncerata često daje za područja stradala u katastrofama.