Диригентски вук. Ауторитет, чаробњак музике, харизматични вођа. Полицајац у души, диктатор на сцени, Колумбо по опредељењу. Мехта. А где је Мехта, ту је гужва: помпа, гламур, блицеви и фоторепортери.

Мало шта се о Зубину Мехти не зна. А и то што је мање знано, записано је у аутобиографији „Партитура мог живота” (издавач Београдска филхармонија, превод Зорана Козомарић), која ће бити промовисана ових дана у Београду.

А Мехта – поново на сцени Коларчеве задужбине у недељу (први концерт у 11, други у 20 часова). Диригује оркестром Филхармоније на чијем репертоару је Брамс – Прва и Четврта симфонија. Из његовог дневника издвајамо најинтересантније моменте.

Београд: Позвали су га 1958. у Београд и тог позива, сматра, не би било да није његовог пријатељства са колегом са студија у Бечу Бором Пашћаном. Допутовао је тада, касно по подне возом из Ливерпула, и наступао без хонорара. Адресу „Југоконцерта” је загубио и пред ову установу довезао га је таксиста. „Секретарица наравно никад није чула за мене”, написао је маестро, па је морао да сачека да дође организатор како би га одвезао до хотела где је имао резервацију. „Једна од ствари која ме одушевљава на наступима у Југославији јесте невероватан ентузијазам публике”, био је касније Мехтин утисак.

Порекло: Рођен је 29. априла 1936. у Бомбају (Индија) у парсијској породици. Парси су, подсетимо, мали народ пореклом из Персије, који слави култ Заратустре.Отац Мехли био је виолиниста па је мали Мехта растао уз разбацане партитуре по дневној соби, и још док није умео да чита, дела је распознавао по налепницама на плочама.

Музика: Сваким новим слушањем, изнова упознаје музичка дела за која је мислио да их у потпуности зна. „Стално сам откривао ново осећање. Осећао сам се као Колумбо на музичком путовању открића. Ступао сам на ново тло, чије обрисе сам знао, а које је за мене ипак било толико неочекивано”.

Дириговање: „Већ педесет година се бавим, по мом мишљењу, најлепшим занимањем на свету. Ја сам диригент. Стално сам окружен светом ремек-дела, светом лепоте”… Његов бечки учитељ Ханс Сваровски терао га је да престане са „бесомучним млатарањем” рукама, питајући га шта би се десило да мора пет сати да диригује Вагнерова дела. Од тада диригује само из зглоба. „Данас се деси да спустим леву руку поред тела, чиме показујем да сам потпуно опуштен, тиме релаксирам и себе и оркестар”, открива маестро. „Себе доживљавам као љубазног полицајца у култури који указује на пут и доводи све у ред. На неки начин, диригент мора да има нешто диктаторско. Не у смислу хладног испољавања силе над поданицима већ у виду контролисане организованости”.

Успех: Мехта сматра да му је много тога „пало са неба”, па се понекад питао да ли му је та непомућена радост живота пружена у превеликој мери. Интернационална каријера, истиче, захтева унутрашње и спољашње кретање, а он то кретање претвара у покретачку снагу.

Оркестри: Мехта наводи да је веома одан човек, и да ту врсту поверења гаји како према пријатељима тако и према оркестрима. Ништа му, каже, не значи да буде гост ансамбала које не познаје јер је немогуће после три-четири пробе постићи одговарајуће резултате. Тако није дириговао ни Бостонским симфонијским оркестром, али ни оркестром Сан Франциска. Највише времена провео је у филхармонијама у Лос Анђелесу, Њујорку и Израелу.

Певачи: Када је на почетку каријере радио са славним певачима (Леонтин Прајс, Грејс Бамбри, Пласидо Доминго), Мехта каже да није био свестан колики је то дар за релативно неискусног диригента. Опходио се тада са певачима светског гласа као да се то подразумева. Диригент из Индије, образован у Бечу, шеф два америчка оркестра, у Италији је први пут дириговао италијанском опером 1964 (Фиренца, „Травијата”).

Жене: У аутобиографији познати диригент не скрива свој приватни живот од јавности. Наводи да се после развода са првом супругом Кармен (сопран), са којом је имао двоје деце, она преудала за његовог брата Зарина. Као следећи судбоносни сусрет описује онај са Ненси Новак (глумица), која је, како наводи, на срећу одустала од првобитних одбијања да га упозна. Мехта је потврдио да има ванбрачну децу и у књизи навео да никада неће моћи да захвали својој супрузи Ненси што га због тога није оставила.

Пријатељи: Маестро хвали изврстан хумор пијанисте Артура Рубинштајна, доброту и стрпљење виолинисте Јехудија Мењухина, еротичност и путен глас Џеси Норман, пише о хировитој нарави виолинисте Натана Милштајна, опуштености пијанисте и диригента Данијела Баренбојма.

Сукоби: Блискост са оркестрима, сматра Мехта, може довести до истрошености. Тако је за Њујоршку филхармонију рекао да игнорише диригента, назвавши је „гробљем за диригента”. Музичари су се жалили да Мехта прави сувише туробне гримасе за време концерта, он је сазвао оркестар и видео шта може да се промени а шта ће остати непромењено. Исправио сам гримасе, пише Мехта, али је у оркестру и даље остало неколико музичара на којима се видело да се бескрајно досађују што је, пак, њему сметало.

Добротворни рад: У Лос Анђелесу талентованој деци из сиромашних породица омогућио је да за школарину од једног долара долазе на часове код музичара из познатих оркестара. Одзив је био огроман а часови посебно корисни афроамеричком становништву. Приход од концерата често даје за подручја страдала у катастрофама.