U 19. veku, u razvijenim industrijskim zemljama Zapadne Evrope takozvani „rad na komad”, odnosno rad po učinku,smatran je najsurovijim vidom izrabljivanja radnika. Napori sindikalnog pokreta bili su usmereni upravo na ukidanje te kategorije rada. A mi se danas u Srbiji suočavamo s poraznom činjenicom da Ministarstvo finansija traži postepeno povećanje poreza na autorske honorare i izjednačavanje finansijskih opterećenja po autorskom ugovoru i ugovoru o delu, koji je poreski opterećen isto kao plate stalno zaposlenih lica. Drugim rečima, Ministarstvo želi da, u poreskom smislu, izjednači rad u stalnom radnom odnosu i honorarni rad.

Čini se da nadležni u vladi nisu svesni elementarne i, reklo bi se, očigledne razlike između te dve vrste rada. Naime, autorski rad je upravo onaj isti „rad na komad” koji je bio povod za sukobe između sindikata i poslodavaca i koji je na kraju zaista i ukinut u razvijenim zemljama. Međutim, pošto u sferi umetničkog i novinarskog stvaralaštva nije moguće ukinuti kategoriju autorskog rada, davno je smišljeno rešenje da se nepovoljni uslovi koji proističu iz autorskog rada ublaže stimulativnom poreskom politikom. Tako je kod nas u vreme omraženog komunizma autorski rad bio potpuno oslobođen poreza, a u kapitalističkim zemljama i dalje je stimulisan na razne načine.

U čemu je stvar? Zaposleno lice uživa razna prava i beneficije: topli obrok, regres, godišnji odmor, bolovanje i, zahvaljujući stalnim primanjima, može da podigne kredit u banci. Rad po autorskom ugovoru ne donosi ništa od toga: umetnik ili novinar plaćeni su po tekstu, predstavi, ulozi, prevodu i slično. Njima se plaća samo efektivni rad. Ne plaća im se čak ni vreme koje provedu u neophodnim dogovorima i pripremama, a kamoli pijenje kafe, telefonski razgovori i pauza za ručak. Dakle, zaposleno lice dobija platu za celokupno vreme provedeno na poslu, ma kako ono bilo iskorišćeno, dok se autoru plaća samo učinak, bez obzira na to koliko vremena on potroši na obavljanje određenog posla, a potrošiće ga utoliko više ukoliko želi da njegov proizvod bude kvalitetniji. Naime, ako ima takvu želju, biće prinuđen da radi na svoju štetu, to jest da troši više vremena za proizvod koji će biti plaćen po unapred utvrđenoj tarifi za taj proizvod, a ne nužno i za njegov kvalitet. Ako i ne zatru slobodno novinarstvo i umetničku delatnost, nove vladine mere nateraće umetnike i novinare da rade brže i nekvalitetnije kako bi nadomestili gubitak.

I, najzad, honorarni poslovi su sporadični, honorarac ne može računati na redovna mesečna primanja. Između dva posla često prolazi mnogo vremena i honorar dobijen za jedan posao treba da omogući preživljavanje autoru koji ga je obavio bar do idućeg honorara. Ne posla, jer honorar se najčešće dobija po završenom poslu, već do iduće isplate, što znači da treba da pokrije i vreme potrebno za izvršenje i sledećeg posla. Sve ovo stavlja honorarne saradnike u daleko nepovoljniji položaj od onoga u kojem se nalaze zaposlena lica.

Vlada je u prvi mah izglasala zakon kojim se autorski rad opterećuje takvim dažbinama kakve nijedan poslodavac ne bi mogao da podnese, pa bi to u praksi povuklo za sobom ili isplatu honorara na ruke, odnosno prelazak poslovanja u sivu zonu, ili bankrotstvo onih kulturnih i novinskih ustanova i firmi koje se pre svega oslanjaju na honorarce. Pošto je bila zasuta kritikama, vlada je rešila da preispita nove mere i predložila nešto manje poreze na honorare, sa kojima se, začudo, saglasilo i Ministarstvo kulture, institucija koja bi morala da štiti interese kulturnih poslenika. Te nove mere su, međutim, i dalje izrazito nepovoljne po umetnike i novinare jer, iako u manjoj meri nego prethodne, ipak uzrokuju pad njihovog ionako niskog životnog standarda (ukoliko se poslodavci odluče da prebace troškove novih mera na honorare) ili pak dovode u kritičan položaj one poslodavce koji reše da zaštite svoje saradnike i da teret dažbina podnesu sami.

Umesto da postepeno smanjuje dažbine na autorske honorare i stimuliše umetničko stvaralaštvo i novinarstvo, naša vlada se sistematski bavi uništavanjem svake slobodne autorske delatnosti. Inače potpuno nedosledne u svojim postupcima, vlade koje se smenjuju od 5. oktobra pokazuju zadivljujuću doslednost na planu gušenjakulturnih aktivnosti.

Smanjenje dažbina na autorske honorare donelo bi državi veću i trajniju korist. Naime, više ljudi bi se odlučivalo za rad u slobodnim profesijama, što bi dovelo do smanjenja broja zaposlenih u kulturnim ustanovama, a to je deklarativni cilj i ove vlade. Priliv sredstava u budžet bio bi veći jer bi se malo koji poslodavac odlučivao za plaćanje na crno zbog beznačajne uštede, pa bi honorari na kraju potpuno prešli u legalne tokove.

Mnogobrojni tekstovi u štampi kojima se skreće pažnja na ovaj problem, kao i akcije koje su pokrenuli Udruženje književnih prevodilaca Srbije, Udruženje honoraraca i Društvo umetnika Vojvodine za prikupljanje 30.000 potpisa,neophodnih za izglasavanje prihvatljivog zakona o porezu na dohodak građana,imaju za cilj da, u okviru ustavnih mogućnosti i prava, ukažu nadležnima na greške koje čine i da ih podsete na to da je vlada, kao što to njeni zvaničnici često ponavljaju, samo servis građana, te da bi najzad mogla početi i da se ponaša u skladu s tim.

(Autor je samostalni umetnik, književni prevodilac,član uprave Udruženja književnih prevodilacaSrbije, dobitnik najviših prevodilačkih priznanja –Nagrade grada Beograda za književnost i prevodno stvaralaštvo, Nagrade „Miloš Đurić” za 2002. i 2008, Nagrade „Jovan Maksimović”)