У 19. веку, у развијеним индустријским земљама Западне Европе такозвани „рад на комад”, односно рад по учинку,сматран је најсуровијим видом израбљивања радника. Напори синдикалног покрета били су усмерени управо на укидање те категорије рада. А ми се данас у Србији суочавамо с поразном чињеницом да Министарство финансија тражи постепено повећање пореза на ауторске хонораре и изједначавање финансијских оптерећења по ауторском уговору и уговору о делу, који је порески оптерећен исто као плате стално запослених лица. Другим речима, Министарство жели да, у пореском смислу, изједначи рад у сталном радном односу и хонорарни рад.

Чини се да надлежни у влади нису свесни елементарне и, рекло би се, очигледне разлике између те две врсте рада. Наиме, ауторски рад је управо онај исти „рад на комад” који је био повод за сукобе између синдиката и послодаваца и који је на крају заиста и укинут у развијеним земљама. Међутим, пошто у сфери уметничког и новинарског стваралаштва није могуће укинути категорију ауторског рада, давно је смишљено решење да се неповољни услови који проистичу из ауторског рада ублаже стимулативном пореском политиком. Тако је код нас у време омраженог комунизма ауторски рад био потпуно ослобођен пореза, а у капиталистичким земљама и даље је стимулисан на разне начине.

У чему је ствар? Запослено лице ужива разна права и бенефиције: топли оброк, регрес, годишњи одмор, боловање и, захваљујући сталним примањима, може да подигне кредит у банци. Рад по ауторском уговору не доноси ништа од тога: уметник или новинар плаћени су по тексту, представи, улози, преводу и слично. Њима се плаћа само ефективни рад. Не плаћа им се чак ни време које проведу у неопходним договорима и припремама, а камоли пијење кафе, телефонски разговори и пауза за ручак. Дакле, запослено лице добија плату за целокупно време проведено на послу, ма како оно било искоришћено, док се аутору плаћа само учинак, без обзира на то колико времена он потроши на обављање одређеног посла, а потрошиће га утолико више уколико жели да његов производ буде квалитетнији. Наиме, ако има такву жељу, биће принуђен да ради на своју штету, то јест да троши више времена за производ који ће бити плаћен по унапред утврђеној тарифи за тај производ, а не нужно и за његов квалитет. Ако и не затру слободно новинарство и уметничку делатност, нове владине мере натераће уметнике и новинаре да раде брже и неквалитетније како би надоместили губитак.

И, најзад, хонорарни послови су спорадични, хонорарац не може рачунати на редовна месечна примања. Између два посла често пролази много времена и хонорар добијен за један посао треба да омогући преживљавање аутору који га је обавио бар до идућег хонорара. Не посла, јер хонорар се најчешће добија по завршеном послу, већ до идуће исплате, што значи да треба да покрије и време потребно за извршење и следећег посла. Све ово ставља хонорарне сараднике у далеко неповољнији положај од онога у којем се налазе запослена лица.

Влада је у први мах изгласала закон којим се ауторски рад оптерећује таквим дажбинама какве ниједан послодавац не би могао да поднесе, па би то у пракси повукло за собом или исплату хонорара на руке, односно прелазак пословања у сиву зону, или банкротство оних културних и новинских установа и фирми које се пре свега ослањају на хонорарце. Пошто је била засута критикама, влада је решила да преиспита нове мере и предложила нешто мање порезе на хонораре, са којима се, зачудо, сагласило и Министарство културе, институција која би морала да штити интересе културних посленика. Те нове мере су, међутим, и даље изразито неповољне по уметнике и новинаре јер, иако у мањој мери него претходне, ипак узрокују пад њиховог ионако ниског животног стандарда (уколико се послодавци одлуче да пребаце трошкове нових мера на хонораре) или пак доводе у критичан положај оне послодавце који реше да заштите своје сараднике и да терет дажбина поднесу сами.

Уместо да постепено смањује дажбине на ауторске хонораре и стимулише уметничко стваралаштво и новинарство, наша влада се систематски бави уништавањем сваке слободне ауторске делатности. Иначе потпуно недоследне у својим поступцима, владе које се смењују од 5. октобра показују задивљујућу доследност на плану гушењакултурних активности.

Смањење дажбина на ауторске хонораре донело би држави већу и трајнију корист. Наиме, више људи би се одлучивало за рад у слободним професијама, што би довело до смањења броја запослених у културним установама, а то је декларативни циљ и ове владе. Прилив средстава у буџет био би већи јер би се мало који послодавац одлучивао за плаћање на црно због безначајне уштеде, па би хонорари на крају потпуно прешли у легалне токове.

Многобројни текстови у штампи којима се скреће пажња на овај проблем, као и акције које су покренули Удружење књижевних преводилаца Србије, Удружење хонорараца и Друштво уметника Војводине за прикупљање 30.000 потписа,неопходних за изгласавање прихватљивог закона о порезу на доходак грађана,имају за циљ да, у оквиру уставних могућности и права, укажу надлежнима на грешке које чине и да их подсете на то да је влада, као што то њени званичници често понављају, само сервис грађана, те да би најзад могла почети и да се понаша у складу с тим.

(Аутор је самостални уметник, књижевни преводилац,члан управе Удружења књижевних преводилацаСрбије, добитник највиших преводилачких признања –Награде града Београда за књижевност и преводно стваралаштво, Награде „Милош Ђурић” за 2002. и 2008, Награде „Јован Максимовић”)