Specijalno za „Politiku”
Njujork – U Muzeju moderne umetnosti u Njujorku juče je otvorena retrospektivna izložba naše slavne umetnice Marine Abramović. Svečano, VIP otvaranje odigralo se nekoliko dana ranije, 9. marta, kada je preko 800 zvanica videlo premijeru novog performansa. Ova retrospektiva pod nazivom „Artist is present” (Umetnica je prisutna)

predstavlja presedan za muzej jer kombinuje pristup umetnosti performansa kao događanju uživo sa tradicionalnim istorijskim prikazom opusa umetnice. Hronološki izloženi radovi nastali u prethodnih četrdeset godina Abramovićkine karijere kombinovani su sa „živim re-performansima”, odnosno ponovnim izvođenjima pet njenih poznatih performansa, koje će u narednih dva i po meseca izvoditi 35 performera.

Ovakav koncept menja paradigmu umetničke retrospektive kakva se danas praktikuje u muzejima moderne i savremene umetnosti.

U njujorškim medijima izložba je odjeknula kao izuzetan događaj koji je prvi put u istoriji uveo performans umetnost u mejnstrim – i to na velika vrata.

Autor je kustos Klaus Bisenbah, glavni kustos odeljenja medija i performansa MOMA i novi direktor Centra za savremenu umetnost.

Iako svetski priznata kao pionir i jedna od najznačajnijih protagonista performans umetnosti, Marina Abramović, prvi put ima prilike da približi svoju umetnost publici koja nije navikla da vidi umetnicu kako koristi svoje telo kao subjekt, objekt i medijum, ispitujući fizičke i mentalne limite svog bića.

Istorijski, tj. hronološki koncipirana izložba prikazuje rane intervencije i zvučne radove, nastavljajući preko fotografija i video-radova Marinine samostalne karijere u sedamdesetim godinama u njenom beogradskom periodu. Potom nastavlja tako što prikazuje kolaboracije – video-zapise performansa iz kasnih sedamdesetih godina prošlog veka sa Ulajem (umetničkim i nekadašnjim životnim saputnikom sa kojim se na ovoj izložbi ponovo srela posle 23 godine).

Na samom početku otvaranja umetnica je sedela nepomično dok su mnogobrojne zvanice strpljivo čekale u redu da je pozdrave. U izuzetno emocionalnom trenutku umetnica je prekršila svoju nepomičnost i preko stola pružila ruke Ulaju koji ih je prihvatio i tako se život u ovom neponovljivom trenutku prepleo sa umetnošću. Posle nekoliko trenutaka, Ulaj je poslavši joj poljubac ustao, a publika je nastavila da se smenjuje ispred umetnice u ovom specifičnom činu poklonjenja i ohrabrenja – da izdrži do kraja maja u svom naporu.

Izložba prikazuje i Marinin čuveni rad sa Ulajem, hodanje i susret na Kineskom zidu, ali prerađen kao dvokanalnu video-instalaciju The Great Wall Talk 1988/2010, kao i poznatu instalaciju Balkan Barok iz 1997. godine. Pored drugih radova iz devedesetih godina prikazana je i nova instalacija napravljena specijalno za MOMA, performans „House with the ocean view” iz 2002. godine.

Ova instalacija posebno je važna za umetničinu karijeru u Americi kada je svojim performansom u njujorškoj galeriji „Šon Keli”, koji je trajao dvanaest dana obeležila specifičnu atmosferu Amerike posle 11. septembra i stekla mnoge poklonike u Njujorku.

Selekcija i samo predstavljanje radova pokazuju najviše domete muzeološke nauke i dizajna MOMA. A ova retrospektiva nudi preko 600 sati performansa posetiocima MOMA u kontinuiranom trajanju od 14. marta do 31. maja. Muzej je otvoren šest dana u nedelji.

Umetnici koji izvode Abramovićkine ranije performanse nastupaju u smenama od po dva i po sata – tako da postoje dve smene u toku radnog vremena muzeja, dok Marina izvodi svoj performans pod nazivom „Umetnica je prisutna”.

Kombinacija živih, nagih tela usred ovakve atmosfere prijatan je otklon od očekivanog – ali nema šokantnu dimenziju. Marinin i Ulajev čuveni performans iz 1977. godine „Imponderabilija”, u kome je dvoje nagih umetnika stajalo na vratima muzeja tako da su svi posetioci morali da se očešu o njihova naga tela, u muzeju je postavljen tako da posetioci ne moraju da prođu između njih ako ne žele, i ne moraju da im budu toliko blizu da bi se osetili nelagodno.

Samo otvaranje izložbe ni po čemu nije podsećalo na svečana otvaranja i koktele u kome umetnik može da proslavi svoj trijumf primajući čestitke svojih poštovalaca. Performansi su započeli pre nego što je publika ušla u muzej, i otvaranje se završilo tako što su posetioci napustili muzej dok je Marina ostala da sedi za stolom i kada više nije bilo nikoga da sedi naspram nje.

Na ovaj način pojačan je utisak svevremenog trajanja performansa koji se razlikuje od „običnog” vremena. Ovaj pristup od ključnog je značaja za njenu ličnu filozofiju performansa dugog trajanja.

Istovremeno, umetnica se upušta u novi eksperiment susreta sa publikom u novom, istorijskom izazovu osvajanja tradicionalnog mesta moći moderne umetnosti. Marina se osim novim performansom, koji uključuje publiku, ovom prilikom posvećuje sagledavanju nasleđa umetnosti performansa ali i njegove budućnosti. Tako ova izložba nije samo pasivno sagledavanje u svakom pogledu izuzetne umetničke karijere već i pogled unapred.