5. КУСТЕНДОРФ

Мокра Гора, Мећавник – Ејбел Ферара каже да му је Емир Кустурица „брат по филмском оружју”, борац са ветрењачама са којима се и сам деценијама бори како би остао свој и доследан себи, својим ставовима о филму као уметности и праву да буде аутор. Зато је, каже, са великим задовољством дошао на Кустендорф фестивал, опчињен лепотом Дрвенграда и природе и добродошлицом српских пријатеља.

Овај култни њујоршки независни филмски стваралац, аутор филмова какви су између осталих: „Анђео смрти” , „Лош поручник”, „Опасне игре”, „Девојка из Кинеске четврти”, „Мери”, јуче је у Дрвенграду представио свој последњи филм „4:44 Последњи дан на Земљи”, одржао своју мајсторску радионицу и био забаван и духовит као и увек...

Филм о крају света? Филм о односу два уметника, односу две уметности?

Идеја ми је била да истражим шта би се могло десити када се људи суоче са чињеницом да не постоји могућност бекства, да је за који тренутак заиста крај, да нико неће преживети. Није ме занимао онај део о хаосу и паници по градским улицама, већ интимистичка прича о двоје љубавника, сликарки и глумцу који су се, попут већине становништва, помирили са судбином и крај чекају водећи љубав. Наравно, као и увек, има и оних који ће се, упркос што су запалили последњу цигарету и даље надати некој врсти искупљења.

Сви Ваши филмови су о кривици и искупљењу?

Сви моји филмови су углавном о жељи да чинимо лоше ствари, чак и када то уопште није лако чинити. Сви имамо различите изборе и шансе у животу, па ипак погледајте како често изаберемо да повређујемо људе, чак и оне које волимо.

Крајем света бави се и Ларс фон Трир у „Меланхолији”, али на фаталистичко-песимистички начин. Ви чак и са оваквом темом делујете оптимистично?

И ја сам, баш као и живот, пун парадокса!

Постоји ли довољно публике и за овај Ваш филм?

Дефинитивно постоји. Никада не причам о јебеном свету бројки, већ о трајности, о територијама које тек треба открити и медијима које тек треба измислити!

Харви Кајтел, Мелани Грифит, Кристофер Вокен, Жилијет Бинош, а сада и Виљем Дафо као главни глумац? Једном сте ми рекли да не одабирате Ви глумце него они Вас?

Верујем да знате да су ме током свих ових година одбијали многи славни глумци. Знате, одбијали су ме њихови агенти. Али, када једном ступим са глумцима у контакт, мислим да они одмах схвате да се ја не зафркавам, да сам озбиљан и спреман да са њима учествујем у пробијању глумачких граница које су сами себи поставили. Неки од њих су ми касније рекли да су после искуства рада са мном постали као глумци комплетнији, много смелији.

„Последњи дан на земљи”, после година рада у Италији, Риму, снимљен је у Њујорку. Шта се највише променило на Менхетну од времена када сте тамо почели да снимате филмове?

Разлика је у томе што је сваки квадратни инч узет и заузет. На сваком квадратном инчу сви сисају живот из онога који изнајмљује стан или узима било шта друго. Њујорк је некада био мека света, а сада вам је то super-druper мека и то вам је тако. Дошао сам у Њујорк да тражим срећу, мада се у Њујорк долази једино уколико имаш среће или неку врсту енергичности, контролу над закупом или живите са мајком. Не можеш да дођеш на Менхетн и почнеш од нуле. То се не дешава. Тако нешто је било могуће 1975. када сам ја почињао, а све је прошло раних деведесетих када сам и отишао у Италију.

У Риму су били и мањи порези?

Није ствар у томе. Базично, ја већ дуго своје филмове снимам европским новцем, јер је у САД био више немогућ опстанак моје независне компаније, када је велики капитализам и тај јебени Волтстрит прогутао све. Било је лакше живети и радити у Риму највише због италијанског става према животу. Највише времена проводе једући! Ха! Не морам да живим у Њујорку да бих био Њујорчанин, јер ја то јесам без обзира где сам. Уосталом, цео свет функционише на интернетским три дупла в и заиста више није важно где спаваш или доручкујеш и одакле гледаш трагедију у Њу Орлеансу, Ираку, Авганистану у директном преносу. Живимо у „Гугл Ситију”!

Шта мислите о начину на који Вас као аутора третирају у Европи, који је другачији од начина на који Вас посматрају у САД?

У Европи ме поштују, у САД мисле да сам лудак који гура неке своје трансценденталне медитације! Моја врста филмског стваралаштва у ствари не постоји. Ту је, али – као шта? Као Скорсезеово стваралаштво из великог времена Холивуда? Не. Дакле, то вам је моја позиција. Слично је и са Оливером Стоном, са Спајком Лијем, па и браћом Коен. Дејвид Линч уопште више не жели да снима филмове. Америка је сва усредсређена на производе. То је оно што чини Америку.

Како онда опстати као независни стваралац?

У једном тренутку, постојао је снажан независни покрет, најактивнији почетком деведесетих. Постојао је тај велики прозор као излаз спаса за мене и за све оне који нису припадали мејнстриму нити су желели да му припадну. Е, а онда су ти момци распродали све и па и саме себе. Не кривим их, јер сам и вероватно распродат са њима. Сада многи постављају питање „Шта сада?” У реду фрајери, таман када сте мислили да сте схватили целу игру, игре је нестало, а одговор нисте добили.

Зашто путем Интернета не позовете своје обожаваоце да финансирају Ваше будуће пројекте?

Желим да узимам новац само од људи који га имају и то много. Последње што бих желео јесте да узимам од сиротиње којој новац никада не бих могао да вратим. Знам о чему говорите и на шта мислите. Можда ћу на крају томе и прибећи.

Негде сам прочитала да развијате сценарио о Пјеру Паолу Пазолинију, шта Вас занима у свету његових филмова?

Он је човек! Он заиста то јесте. Одакле долази идеја за тај филм? Па, ако имаш паре то је већ добар почетак. То је економски договор. Трудимо се да зарадимо за живот. Виљем Дафо би играо Пазолинија, јер нико неће да финансира филм уколико у њему не игра амерички глумац и уколико филм не буде на енглеском језику. Борио сам се, уверавао их да су за италијанску причу потребни италијански глумци, али не вреди, финансијери то не желе, а ја сам уморан од свађа.