Brisel – Povodom španskog predsedavanja Evropskom unijom, u Palati „Bozar” u Briselu otvorena je izložba posvećena El Greku, koja je istovremeno i uvod u obeležavanje četiri stotine godina od smrti ovog jedinstvenog umetnika.

Do 9. maja ove godine, posetioci će imati priliku da se upoznaju sa četrdesetak El Grekovih dela koja uglavnom dolaze iz Muzeja El Greko u Toledu i Prada u Madridu.

U prvoj, od pet sala u kojima je postavljena izložba, može se videti niz slika koje su otkrivene oko 1900. godine početkom romantičarskog pokreta u slikarstvu. Sledeća sala je posvećena stvaranju Muzeja El Greko u Toledu 1910. godine i markizu De Vega Inklan, ključne ličnosti za vraćanje El Grekove reputacije u istoriju umetnosti. Zahvaljujući njemu, mnoga El Grekova dela su napustila Španiju i pronašla mesto u najpoznatijim svetskim muzejima. Slede sale pod nazivom: „El Greko i njegov atelje” i „Umetničke etape u El Grekovom stvaralaštvu”.

Najveće interesovanje svakako zaslužuje poslednja sala, kojom se izložba završava, gde se nalazi serija od 13 portreta. Hrist i njegovih 12 apostola, naslikani su između 1610. i 1614. Ovih trinaest izuzetnih portreta potpuno su pali u zaborav ali su, posle deset godina restauracije, ponovo dobili prvobitni sjaj. Samo tri od trinaest portreta su u potpunosti dovršeni. Ova jedinstvena zbirka nam pomaže da shvatimo kompleksnost El Grekove kasne faze, okarakterisane kao ekspresionizam. Postoje još dve verzije Apostolata, nastale u El Grekovom ateljeu, ali, ova, izložena u Briselu, iako nedovršena, jedina je koju je u potpunosti uradio španski majstor.

Domenikos Teotokopulos, zvani El Greko, rođen je 1541. godine na Kritu, koji je u to vreme bio protektorat Venecijanske Republike. Njegovi počeci vezani su za slikanje ikona, u čisto vizantijskom stilu. Oko 1566. godine El Greko se seli u Veneciju, gde radi i uči slikanje tokom nekoliko godina u Ticijanovom ateljeu.

Njegov stil znatno se menja za vreme boravka u Rimu, od 1570. do 1576, kada se družio s maniristima. Na većini radova iz tog perioda prepoznaje se uticaj Mikelanđela i Rafaela.

Međutim, El Greko je želeo da prenese univerzalno značenje teme kroz proces usavršavanja i pojednostavljenja. Po dolasku u Španiju, on je napustio italijansku renesansnu uzvišenost u korist opservacije i, prvi put u istoriji slikarstva, uneo psihološki momenat u izraz ličnosti koje je slikao. Zbog ovih inovacija doživeo je kritike i omalovažavanje od strane svojih savremenika.

Posle kratkog boravka u Madridu, El Greko dolazi u Toledo 1577. godine i počinje da radi za španske naručioce, ali i tu doživljava neprestane kritike, jer se ne drži ustaljenih pravila. Naručioci su, na primer, za sliku „Hrist kome skidaju odoru”, prigovorili da neke likove previše naglašava u odnosu na Hrista. Tek u drugoj polovini 19. veka ovaj rad je proglašen remek-delom.

El Greko je bio izuzetno obrazovan slikar, posedovao je veliku biblioteku i družio se s piscima i pesnicima.

Originalnost ovog umetnika proizlazi i iz činjenice da se nikada nije potpuno oslobodio vizantijskog uticaja, što je unelo posebnu toplinu u njegova dela. Pred sam kraj karijere, El Greko ide ka sve većem pojednostavljivanju i oslobađanju suvišnog, što je nadahnulo moderne umetnike 20. veka. „Otvaranje petog pečata Apokalipse”, naslikano u Toledu inspirisalo je Pikasa za čuvenu sliku „Gospođice iz Avinjona”, dok je „Agonija u vrtu” podstakla Sezana da naslika „Velike kupačice”.