Брисел – Поводом шпанског председавања Европском унијом, у Палати „Бозар” у Бриселу отворена је изложба посвећена Ел Греку, која је истовремено и увод у обележавање четири стотине година од смрти овог јединственог уметника.

До 9. маја ове године, посетиоци ће имати прилику да се упознају са четрдесетак Ел Грекових дела која углавном долазе из Музеја Ел Греко у Толеду и Прада у Мадриду.

У првој, од пет сала у којима је постављена изложба, може се видети низ слика које су откривене око 1900. године почетком романтичарског покрета у сликарству. Следећа сала је посвећена стварању Музеја Ел Греко у Толеду 1910. године и маркизу Де Вега Инклан, кључне личности за враћање Ел Грекове репутације у историју уметности. Захваљујући њему, многа Ел Грекова дела су напустила Шпанију и пронашла место у најпознатијим светским музејима. Следе сале под називом: „Ел Греко и његов атеље” и „Уметничке етапе у Ел Грековом стваралаштву”.

Највеће интересовање свакако заслужује последња сала, којом се изложба завршава, где се налази серија од 13 портрета. Христ и његових 12 апостола, насликани су између 1610. и 1614. Ових тринаест изузетних портрета потпуно су пали у заборав али су, после десет година рестаурације, поново добили првобитни сјај. Само три од тринаест портрета су у потпуности довршени. Ова јединствена збирка нам помаже да схватимо комплексност Ел Грекове касне фазе, окарактерисане као експресионизам. Постоје још две верзије Апостолата, настале у Ел Грековом атељеу, али, ова, изложена у Бриселу, иако недовршена, једина је коју је у потпуности урадио шпански мајстор.

Доменикос Теотокопулос, звани Ел Греко, рођен је 1541. године на Криту, који је у то време био протекторат Венецијанске Републике. Његови почеци везани су за сликање икона, у чисто византијском стилу. Око 1566. године Ел Греко се сели у Венецију, где ради и учи сликање током неколико година у Тицијановом атељеу.

Његов стил знатно се мења за време боравка у Риму, од 1570. до 1576, када се дружио с маниристима. На већини радова из тог периода препознаје се утицај Микеланђела и Рафаела.

Међутим, Ел Греко је желео да пренесе универзално значење теме кроз процес усавршавања и поједностављења. По доласку у Шпанију, он је напустио италијанску ренесансну узвишеност у корист опсервације и, први пут у историји сликарства, унео психолошки моменат у израз личности које је сликао. Због ових иновација доживео је критике и омаловажавање од стране својих савременика.

После кратког боравка у Мадриду, Ел Греко долази у Толедо 1577. године и почиње да ради за шпанске наручиоце, али и ту доживљава непрестане критике, јер се не држи устаљених правила. Наручиоци су, на пример, за слику „Христ коме скидају одору”, приговорили да неке ликове превише наглашава у односу на Христа. Тек у другој половини 19. века овај рад је проглашен ремек-делом.

Ел Греко је био изузетно образован сликар, поседовао је велику библиотеку и дружио се с писцима и песницима.

Оригиналност овог уметника произлази и из чињенице да се никада није потпуно ослободио византијског утицаја, што је унело посебну топлину у његова дела. Пред сам крај каријере, Ел Греко иде ка све већем поједностављивању и ослобађању сувишног, што је надахнуло модерне уметнике 20. века. „Отварање петог печата Апокалипсе”, насликано у Толеду инспирисало је Пикаса за чувену слику „Госпођице из Авињона”, док је „Агонија у врту” подстакла Сезана да наслика „Велике купачице”.