После премијере у мултиплексу „Колосеј” у ТЦ Ушће у Београду, мелодрама „Нека остане међу нама” у режији хрватског редитеља Рајка Грлића приказује се у српским биоскопима. Аутор радо гледаних и награђиваних дела „Само једном се љуби”, „У раљама живота”, „За срећу је потребно троје” и „Чаруга”, ново дело реализовао је у хрватско-словеначко-српској копродукцији. Српски копродуцент је кућа „Yodimoviecraftsman” Милка Јосифова и Зорана Цвијановића. Сценарио за нови филм Грлић је написао заједно са Антом Томићем, и одлучио се за мелодраму о неуморном трагању за љубављу и срећом, о пожуди која не престаје, као и о последицама које она изазива.

Ваш филм говори о вртлозима еротске страсти испод мирне, троме површине грађанске породице, што се углавном прећуткује, али због тога није мање болно?

Реч је о два брата, две жене, једној љубавници и двоје деце који нису сигурни ко им је отац. То су јунаци приче о средовечним људима, приче о грађанској класи која у нашим урбаним срединама живи у некој врсти илегале. То је и прича о људима који се сакривају пред егзибиционизмом времена и живе у својим затвореним световима. А ти мирни, тихи светови, далеко од очију бучне јавности, врве малим и не тако малим драмама.

Зашто се данас у социолошкој литератури често говори да је прељуба једини облик побуне који појединцу преостаје у борби против (не)предвидљивости живота?

Зато што су данас стубови друштва – државе, банке, послодавци, цркве – снажнији и моћнији него било када раније. У тој глобалној моћи против које појединац не налази средство за борбу, замена кревета почиње да надокнађује људску потребу за променом свакодневице, за изласком из заданости живота. У последње време, све ово се често налази као теорија у разним социолошким студијама. Прељуба, авантура и дупли животи често су спомињани као вентили за ту неистрошену енергију, машту.

 Шта је са истинитошћу стиха по којем је насловљен Ваш ранији филм „Само једном се љуби”?

Тај стих гласи: „Само једном се љуби, све је остало варка...”. Мој нови филм говори управо о тој варци.

 Зашто све чешће на нашим балканским просторима заборављамо на друштвене одговорности и урушавања моралних вредности? Јесмо ли се уморили од силног политичарења и промена?

Људи су се уморили. Политика је изгубила сваки мирис идеологије или утопије, постала је игра моћи и њеног крајњег циља – новца. А новац, огољен на оно што постаје на овим просторима, нема никаквих моралних вредности или моралних категорија.

 Ваш нови филм се рекламира под слоганом: „Погледајте пре него што преварите вољену особу!”. Колико треба да нас шокира овај слоган или баш на њему инсистирате?

Филм „Нека остане међу нама” није прича о греху и не бави се моралном едукацијом. Сматрам да то не треба да буде улога филма. У трокуту између аутора, филма и гледаоца, на гледаоцу је да доноси закључке, сакупља утиске, и током пројекције пронађе оно што мисли да је везано за њега. Аутори питају – гледаоци одговарају.

 Као и „Караула”, и нови филм сте реализовали у копродукцији кинематографија балканских земаља. Да ли је то, као што се чини, једина могућа формула за реализацију играног филма?

Без копродукција једноставно нема филма, барем не биоскопског филма који на платну покушава да изгледа као филм. Без пет, шест земаља које су удружене око једног пројекта нема европског филма, а без те сарадње нема ни озбиљног балканског филма.

Зашто кажете да сте „у годинама кад се ваља вратити тамо где сте и почели причати филмске приче: на улице, у станове и кревете Загреба”?

После такозваних „пејзажних филмова”, дела као што су „Чаруга” и „Караула”, зажелело сам се малог филма, људских лица у заданим просторима. Зажелео сам се да се увучем под кожу јунака и да продрем у њихове „стидне моменте”. Као и сваки рокер моје генерације, и ја понекад имам потребу за љубавном баладом. Можда је филм „Нека остане међу нама”, управо то за мене.

-----------------------------------------------------------------

Мало тога се променило

Прошло је десет година од Вашег документарног филма „Ново ново вријеме” о првим демократским изборима после Туђманове смрти, а сада сте снимили наставак „10 година после”. Какво је, по Вама, ново ново време у Хрватској?

Наставак „Новог новог времена” бавио се искључиво одласком с власти једног од његових главних јунака председника Стјепана Месића. Реалитет лопова који све чешће испливавају на површину сасвим је друга прича и вероватно захтева свој посебан документ. У тих десет година пуно се тога променило на општем плану, а у суштини, бојим се, мало тога.