Фантом је добио ћерку

Жанровска литература често се сматра мање вредном, што је последица незнања и произвољности – каже Илија Бакић, један од водећих писаца фантастике у српској белетристици. Бакићеву збирку прича „У одвајању”, („Агора”, Зрењанин) Друштво књижевника Војводине прогласило је књигом године.

„Књига ’У одвајању’ окупља научнофантастичне приче. Тачније, оне спадају у поджанр киберпанка”. „Састоји се из три дела – један се дешава на земљи, други у орбити, а трећи у виртуелној стварности – и настоји да представи живот у будућности, и то не само људи, већ и виртуелних ентитета. Главни лик једне приче је компјутерски програм”, објашњава Бакић.

Осим награђене, у протеклој години, вршачки писац објавио је још две књиге: „Наставиће се... (Стрипоприче 1)” у издању „Тардиса” и „Багра дише” коју је објавила кућа „Еверест медија”. Прва у (црно) хуморном тону говори о познатим стрип јунацима, а друга се претежно бави српском стварношћу деведесетих година.

„Приче о стрипу резултат су моје фасцинације овим медијем. Размишљајући о стрип јунацима, схватиш да постоје једноставни обрасци по којима функционишу. Онда помислиш: зашто се тај образац не би променио? На пример, да Фантом добије ћерку уместо сина. Или да су Холмс и Вотсон могли да буду љубавни пар, а Моријарти фатална плавуша. Стрипоприче су настајале из таквих размишљања. Сличне захвате праве и савремени стрип аутори, као, на пример, Френк Милер са Бетменом у „Мрачном витезу”. Јунаци постају приближнији реалности, нису толико супериорни, имају слабости”, објашњава Бакић.

Као узрок настанка књиге „Багра дише” наводи сагледавање ситуације у окружењу, које га је доводило у нешто мрачније расположење.

„Те приче гледају на наше могуће будућности, али без заваравања. Прича која отвара збирку, „Бензинаши”, сасвим је реалистична. Она одсликава период 1993-94. године, доноси преписане призоре шверцовања горива којима сам присуствовао. Тада се срушио свет у којем смо до тада живели. Слично је са причом „Бегунци, крв” чији јунаци не успевају да побегну у иностранство. У том корпусу је и роман „Нови Вавилон” из 1998. године. У тим књигама нема оне врсте заваравања: ’Па, неће бити баш тако’. Не, биће још горе...”, каже писац.

Експериментисање са различитим приступима књижевности, које можемо видети у овим збиркама, одликује целокупан Бакићев опус.

„Одувек су ме привлачили књижевни експерименти. Почетком осамдесетих, рецимо, читао сам надреалисте и зенитисте. Они су ми дали идеју да неке своје песме откуцам на писаћој машини и да их полепим по свом граду, Вршцу. Касније сам се враћао на та места и посматрао како реагују људи који то виде. Био сам млад, бунтован, шта ли... Резултат је био то што сам позван на информативни разговор. Са мном је разговарао секретар месне заједнице. Питао ме је: „Зашто ти то радиш?” Ја сам му објашњавао да су зенитисти нешто слично радили по Београду, Загребу, да су делили плакате, да су француски песници одржавали песничке вечери у ресторанима брзе хране, и тако даље. Он је све саслушао, али ме је изнова питао: „Али, зашто ти то радиш?! Нема потребе да то радиш!” И од тада се то наставило. Моји експерименти су често збуњивали”, присећа се Бакић.

Писац сматра да је данашња књижевна сцена у Србији шаренолика, али да на њој нема довољно покушаја да се искочи из познатих образаца, какве би он волео да види.

„Почетком осамдесетих постојали су песнички покрети у Београду, Новом Саду, који су били отворени ка новом, али сада се све то слило у калупе из којих се ретко излази. Тако је и у прози, чак и када су млади писци у питању. Чини ми се да још не успевају да избаце сензибилитет нових генерација. Али, можда је то само мој утисак, можда сам ја исувише склон експерименту”, жали се наш саговорник.

Због тежње да буде ван устаљених шаблона, Бакић се окренуо и фантастици, која омогућује одмак од стварности. У њој може да се створи нови, другачији свет, а да се и даље прича о овом у којем живимо.

„Сматрам да научнофантастична књижевност није ескапистичка. Многе књиге овог жанра откривају ствари које реалистичко описивање садашњости не може, јер се у њему често губи тензија коју писац осећа. Живети двадесет година у земљи без перспективе, сасвим је сумануто.”

Осим у стриповима, Бакић проналази надахнуће и у филмовима, о чему сведочи збирка поезије „Филмови”, објављена 2008. године у издању „Тардиса”.

„Филм поседује оно што поезија и стрип теже да дочарају – покрет. Те сензације су на мене оставиле велики утисак. У Вршцу су некада постојала два биоскопа – Градски и Раднички – и мени се дешавало да од четири до шест будем у једном, а од шест до осам у другом. Песме из збирке „Филмови” настале су тако што сам правио белешке гледајући филмове. Оне су најпре биле разбацане на разна места, а онда сам натерао себе да их ставим у пар фасцикли и да их спакујем у доњи део висеће кухиње. Прегледавши то, утврдио сам да имам педесетак песама о филмовима, и да четрдесетак држе воду”, каже Илија Бакић.