Остварило се оно што је пророковао Енди Ворхол – да ће у будућности свако имати својих 15 минута славе. Интернет је људима које привлачи визуелна уметност омогућио да свету прикажу своје фотографије, слике и видео записе, а музејима и галеријама да експонате презентују и онима који никада нису прешли њихов праг. Стиче се утисак да је захваљујући технологији уметност демократизована. Свако стиче право да се назове уметником јер радове поставља на светској мрежи, где ће пронаћи и платна Ванг Гога, Манеа и Пикаса без изласка из куће.

Уметност на светској мрежи жели да допре до што већег броја људи док област ликовног постаје масовна пракса, примећује Милена Попов за нови број часописа „Култура”. Уметници у традиционалном смислу речи користе исти медиј као и они који нису завршили академије нити излагали у физичком простору. Сви који су технолошки вешти долазе до публике која је бројнија од посетилаца, рецимо, Метрополитена. Међу њима је доста оних који постављајући слике својих догодовштина на друштвеним мрежама излажу свој живот, што јесте један вид уметничког изражавања.

„Свакодневица постаје уметничко дело”, пише Милена Попов.

Исповеднички тон корисника Фејсбука, Твитера и Мајспејса значи да „корисници сајта уживају у катарзичном излагању свог живота и уживању у својим минутима славе”.

Да ли нас тих „15 минута славе”, у којима нам пријатељи кажу да смо направили сјајне фотографије или написали нешто мудро на статусу, заиста чине уметницима?

– Наравно да не, објашњава за „Политику” Ангелина Милосављевић, која се као уредница темата о ликовној уметности у новом броју часописа „Култура” бавила овом темом.

– Старо је питање у теорији ко је тај који одређује шта је уметност, али ликовна уметност сигурно нема везе са Фејсбуком, ако се тамо не налазе ствари са суштинским значењем које преносе идеје, каже Милосављевићева.

Стручњак за дигиталну уметност Владан Јеремић верује, међутим, да свако може бити креативан захваљујући новим средствима изражавања као и да заиста може бити уметник. Он ипак додаје да то што је неко закачио слику на Фејсбук не значи аутоматски да је уметник, али да ће Интернет и његова доступност сигурно променити традиционалну уметност.

– Уметност се мења због тог тренда, посебно су фотографија и видео променили карактер. Овде пре мислим на „демократизацију” дигиталних медија у смислу шире и јефтиније употребе, а мање због улоге самог Интернета, каже наш саговорник.

Интернет је привукао не само појединце жељне да искажу таленат или причу о себи, већ и институције које вредна уметничка дела чувају испод стакла, обезбеђене ласерима и видео-камерама. „Мома”, „Лувр” и „Ермитаж” излажу данас своја платна у галеријама на светској мрежи.

Како схватити њихово отварање? Као жељу да своје благо поделе са онима који никада неће доћи у Њујорк, Париз или Санкт Петербург или као маркетинг?

– За „Мому” је то само додатна реклама, посете им се на тај начин увећавају. „Сачи и Сачи” галерија такође користи Интернет као рекламу, објашњава Јеремић.

Професорка медија на Факултету драмских уметности Дивна Вуксановић би тренд назвала технолошки напретком и креативном застарелошћу.

– Технологија је створила илузију напретка док је оно што видимо на Интернету застарео облик презентације ликовне уметности, објашњава наша саговорница.

Професорка тврди да је тешко промовисати овај вид стваралаштва на Интернету, а да то не буде кич и шунд, јер ликовна уметност преноси хуманистичке вредности док je Интернет трансхуманог карактера.

– Фотографија слике је копија, а она је вредносно испод оригинала. Свако ко воли Вивалдија и Ботичелија може да направи видео клип са Ботичелијевим сликама и Вивалдијевом музиком. Ми имамо илузију да се тако демократски промовишу уметност и њене вредности, али чак и када то ради технички писмени људи, они су ретко образовани у области естетике и хуманистичких дисциплина.

Вуксановићева каже да промоција уметности на друштвеним мрежама значи да свако, иако естетски неписмен, може да копира уметност чиме се губи од уметничког карактера оригинала. На крају укус масе диктира шта ће се пласирати на светској мрежи.

– Чак и када врхунске институције користе друштвене мреже за промоцију уметности, оне користе маркетиншка средства, прљаву естетику, копију која само информацијски чува контакт са уметношћу. Гомила онлајн материјала који треба да послужи демократизацији света информација заправо нас удаљава од суштине, закључује Дивна Вуксановић.