Као прави подвижник, виолиниста Јован Колунџија сваке године додељује себи нове задатке које нико други не преузима (о њима и не размишља на тај начин) и у сваком месецу децембру начини сопствени фестивал од четири концерта.

Искушење интегралних извођења носи високу уметничку резонанцу, доприноси сагледавању целих опуса појединих композитора. Прошле године то су биле Бетовенове сонате, ове године Моцартове. Када се изводе цели опуси, важна је и комбинација дела на програму, као и њихов редослед, тако да је сваки од ових наступа имао своје „мирније воде”, али и кулминацију која је својим бриљантним завршетком доводила публику до овација.

Публика коју је овај мајстор на виолини изградио у периоду више од 40 година уметничке делатности заслужује посебан осврт, јер међу њом има много младих, велики број оних који нису музичари и нису из струке, а који воле музику, посебно виолину, и посебно баш Колунџију. И то је она вредност која остаје после подвига званог извођење интегралног опуса једног аутора. Учинило нам се ове године да је та публика посебно одреаговала на Моцартову музику, којој се свако предаје због растерећења и чистог уживања, а она од слушалаца не захтева посебну припрему нити знање о музици, већ само способност опуштања. Чак и ако је не поседује, Моцартова музика је прва на листи музикотерапијских својстава – да лиши чак и бола!

У том смислу бележимо неочекивано бројну посету публике последње вечери, када је Београд био потпуно завејан снегом, као ретко када током последњих година, када су бројне улице биле неочишћене, клизаве, а градски саобраћај се одвијао успорено и са прекидима. И у таквим условима Колунџијини обожаваоци су се одазвали и направили атмосферу догађаја.

Виолинизам Јована Колунџије одвија се у двема преплетеним категоријама – интелектуалног приступа музици и музикалности која нарочито долази до изражаја захваљујући мекоћи његовог префињеног инструмента, виолине „гварнери” из 1754. године.

Његов однос према интерпретацији подразумева понирање у стилски карактер времена у коме је дело настало, без осавремењивања, без претераности било које врсте. Усредсређено, музикално, у некадашњим темпима која не познају претеривања у брзини.

Остварујући карактере који су смирени и концентрисани само на музику, Јован Колунџија ваја контрасте међу ставовима, уносећи у њих лежерност Моцартове епохе која се на аутентичан начин разоткрива пред слушаоцима.

Свака од четири пијанисткиње на различите начине дала је допринос појединим концертима, све четири на веома високом уметничком нивоу.