Ме­ђу 12 фил­мо­ва но­ви­је фин­ске про­дук­ци­је ко­ји се при­ка­зу­ју у окви­ру Не­де­ље фин­ског фил­ма у дво­ра­ни Кул­тур­ног цен­тра Бе­о­гра­да, чак су два де­ла До­меа Ка­ру­ко­ског – „За­бра­ње­но во­ће” и „Ку­ћа цр­них леп­ти­ра” – чи­ји опус од­ли­ку­је на­кло­ност ка аме­рич­ком жан­ров­ском мејнстри­му и на­кло­ње­ност ка аутор­ском фил­му.

У фил­му „За­бра­ње­но во­ће” Ка­ру­ко­ски (ро­ђен 1976. на Ки­пру у фин­ско-аме­рич­кој по­ро­ди­ци) сли­ка по­ло­жај мла­дих у кон­зер­ва­тив­ној и ре­стрик­тив­ној ла­е­сте­ди­јан­ској ре­ли­ги­о­зној за­јед­ни­ци ко­ја пре бра­ка не до­зво­ља­ва фи­зич­ки кон­такт, за­бра­њу­је шмин­ка­ње, про­по­ве­да ап­со­лут­ну скром­ност и бра­ни мно­го то­га што се у остат­ку све­та сма­тра нор­мал­ним. У три­ле­ру „Ку­ћа цр­них леп­ти­ра”, фин­ском кан­ди­да­ту за Оска­ра за нај­бо­љи стра­ни филм про­шле го­ди­не, ко­ји је на про­гра­му ве­че­рас од 19 са­ти, ре­ди­тељ при­ка­зу­је ини­ци­ја­ци­ју че­тр­на­е­сто­го­ди­шња­ка Ју­ха­ни­ја у до­му за не­збри­ну­ту де­цу, и су­о­ча­ва­ње са (не)де­ли­ма ро­ди­те­ља у вас­пи­та­ва­њу де­це.

– Ако су вам ро­ди­те­љи ло­ши љу­ди, он­да им не мо­ра­те без­у­слов­но опра­шта­ти. Исто та­ко, не ми­слим да тре­ба опра­шта­ти злим љу­ди­ма, ре­ци­мо они­ма ко­ји су у све­ту иза­зва­ли фи­нан­сиј­ску кри­зу. Љу­ди мо­гу би­ти ло­ши чак и уко­ли­ко су им на­ме­ре до­бре као што су ли­ко­ви у мом фил­му – ка­же Ка­ру­ко­ски, ко­ји ве­ру­је да се љу­ди не ра­ђа­ју зли, али по­не­кад ме­ђу њи­ма има „тру­лих ја­бу­ка”, по­пут ју­на­ка ње­го­вог фил­ма.

– Ју­нак „Ку­ће цр­них леп­ти­ра” Ју­ха­ни је имао то­ли­ко ло­ших ства­ри у жи­во­ту да ви­ше ни­је био ста­њу да ве­ру­је ни­ко­ме. Ако нам се у де­тињ­ству до­го­ди­ло да је не­ко пре­ма на­ма био зао или си­ле­џи­ја, он­да гу­би­мо ве­ру и у сво­је вр­шња­ке, што је по­гре­шно. То се у пси­хо­ло­ги­ји на­зи­ва при­лич­но глу­пим име­ном „син­дро­мом жу­те пат­ке”, али нас та­кви до­га­ђа­ји, на жа­лост, учи­не та­кви­ма као што је Ју­ха­ни – сма­тра ре­ди­тељ ко­ји, лич­но, не ве­ру­је у фа­та­ли­зам, иако књи­га пре­ма ко­јој је ре­а­ли­зо­вао филм по­ку­ша­ва да га про­по­ве­да. Ка­ру­ко­ски сма­тра да сва­ки по­је­ди­нац тре­ба да на­ђе на­ду и да сва­ко мо­же да про­ме­ни свој жи­вот уко­ли­ко то за­и­ста же­ли.

– Фин­ци су при­лич­но фа­та­ли­сти и ве­ру­ју да су сви пре­ма њи­ма ло­ши. При­ме­ра ра­ди, сма­тра­ју да су Нор­ве­жа­ни и Ру­си увек би­ли про­тив њих и да су им пре­у­зи­ма­ли де­ло­ве зе­мље, као и да су од­у­век би­ли под не­чи­јом оку­па­ци­јом. Због то­га су де­пре­сив­ни и мно­го пи­ју – об­ја­шња­ва аутор.

Ка­ру­ко­ски ка­же да је по­но­сан на сво­ју ки­не­ма­то­гра­фи­ју ко­ја се вра­ћа до­ма­ћем фил­му.

– Од свих ку­пље­них би­о­скоп­ских ка­ра­та у Фин­ској, 23 од­сто оде на фин­ски филм. То је ви­сок реј­тинг у Евро­пи и Фин­ска је ме­ђу пр­вих де­сет зе­ма­ља на европ­ском кон­ти­нен­ту по гле­да­но­сти до­ма­ћег фил­ма. Ме­ђу­тим, из осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка има­мо на­сле­ђе да смо пра­ви­ли ло­ше фил­мо­ве од ко­јих су са­мо мон­та­же­ри мо­гли да на­пра­ве не­што до­бро – твр­ди он, и на­по­ми­ње да по­др­жа­ва мла­де ауто­ре и не сла­же се ка­да фин­ску ки­не­ма­то­гра­фи­ју опи­су­ју као „ки­не­ма­то­гра­фи­ју чи­ји ре­ди­те­љи пра­ве хер­ме­тич­не фил­мо­ве ко­је гле­да­ју са­мо ње­го­ви ауто­ри, њи­хо­ва род­би­на и не­ко­ли­ко при­ја­те­ља”.

– Нај­кон­крет­ни­ји на­чин фи­нан­си­ра­ња фил­мо­ва у Фин­ској је из филм­ског фон­да у ко­ји но­вац сти­же из ло­то буб­ња, из лу­триј­ских фон­до­ва, од­но­сно од про­цен­та ига­ра на сре­ћу. Ти­ме Фин­ска по­сред­но под­сти­че љу­де на коц­ка­ње ка­ко би филм­ски рад­ни­ци мо­гли да ра­де – ка­же До­ме Ка­ру­ко­ски, ко­ји је упра­во за­вр­шио сни­ма­ње но­вог фил­ма.

И. Аран­ђе­ло­вић