Slobodan Šnajder

Inspirisana Kišovom rečenicom iz „Bašte, pepela”, o naratorovom ocu koji bi rečitošću i filozofijom hteo da zbuni i samu smrt, drama „Enciklopedija izgubljenog vremena” (na paketu je pisalo da je šalje „Folklorni ansambl Turopolje”) pobedila je na prvom eks-ju konkursu Kraljevskog pozorišta Zetski dom sa Cetinja, za komad inspirisan Kišovim delom. Iza „Turopoljca”, koji uz to još i „tancuje”, krio se Slobodan Šnajder, jedan od najvećih savremenih dramskih pisaca, ne samo eks-ju prostora. „Kod nas se ne vole ilegalci” – komentariše on svoj „anonimni” proboj na anonimnom konkursu. „Tako nešto u Hrvatskoj bilo bi teško zamislivo – da se šifre ne provale pre vremena, te bih i ja bio najpre provaljen, a onda prevaljen”.

Glavni junak vaše nagrađene drame, „zbirni” kafkijanski junak, balkanski Gregor Samsa, rešen je da se odupre i samoj Smrti, i Bogu. O kakvom „izgubljenom vremenu” je reč?

„Zbirni” kafkijanski junak – to ste vrlo dobro formulisali – naš je Svatković, Everyman, Jedermann. Žanrovski gledano, „Enciklopedija izgubljenog vremena” jeste mirakul, „crkvena drama”. Sigurno naš Svatković kao svoje „izgubljeno vreme” ne traži ono što je tražio Marsel Prust. Samsa, kao naš „zbirni” junak, primio je, na samrtnoj postelji, pouku o tome da mu je život gotovo potpuno promašen. To je sav njegov sakrament. Zemlja za koju se tukao kao mladić, propala je. Železara u kojoj je radio celi svoj „radni vek” ide na bubanj i vredi jednu kunu. Generacija koju je on izrodio ne razume ga. Samo, naš je Svatković lukaviji od Hofmanstalova. Možda prilike čine lopove, a tih je prilika u novije doba bilo nepregledno mnoštvo... Ali i siromaštvo zna biti vidovito. Hoću reći, naš Svatković pravda se sa Smrću, otvara kod nje parnicu o svom izgubljenom životu i traži ga natrag. Navijam za Samsu!

Mizanscen, u kome je i sam Bog epizodista, jesu i jedan istočnoevropski, tranzicioni raj i pakao. Zašto ste u jednom momentu maltene izbrisali razliku između ta dva pola?

Hajnrih Hajne tražio je (kod samoga Marksa s kojim se viđao u Parizu) da se komunistički raj ne sme odgađati, već da ga valja zasnovati još na Zemlji. A o tome kako su razne „prisile na sreću” dovele do zasnivanja pakla, u ovoj ili onoj varijanti, na ovom svetu, ne treba trošiti reči. Živimo u svetu u kojem su neki drugi ljudi ostvarili svoje snove. Pre no što uspe to da nam dokaže – da to nisu i naši snovi – „prisila na sreću” orobiće nas za svaku mogućnost iste.

U jednom trenutku pojavljuje se i obezglavljeni legendarni partizanski heroj, pozajmljen iz jedne vaše novije pripovetke iz „505 sa crtom”. Da li je reč o simboličkoj dekapitaciji prošlosti u zemljama tranzicije?

Uistinu, u mirakulu „Enciklopedija izgubljenog vremena” gostuje svet iz novele „Glava”. Bloh je rekao: „Potrebna je glava da bi se neka ideja unela u svet!” Naravno, glave se skidaju unatrag, čak i spomenicima, zbog ideja u tim glavama. Naš junak Samsa pokušava, u „dokaznom postupku”, dokazati Gospođi Smrt da je u životu u svemu promašio, ali poštuje svoj mladalački zanos koji ga je, davnih dana, odveo u šumu. I ja poštujem taj zanos.

U sveopštoj ravnodušnosti, medved Milan Nemakuća, neshvaćen od birokratije na berzi rada, postaje plen bahatih lovaca: aluzija na mračno ubistvo hrvatskog sindikalnog lidera Milana Krivokuće, 1992, u Velikoj Gorici kod Zagreba. Kakav je stvarni zaplet ove epizode?

Krivokuća je bio sindikalni lider. Gospođa Smrt naravno radi u duhu Korporacije koja preuzima sve i svja. U drami, on je medved koji biva otpušten iz ZOO-a: radna životinja. Zbiva se to u doba kad je iz samoga jezika prognana reč „radnik”, koji se sada ima zvati „delatnik”. Stvarni zaplet ove priče jeste u tome što je ona ostala bez raspleta. Niko ne zna ko ga je na smrt premlatio na pragu njegove kuće. Kao što se ne zna ko je razneo Milana Levara u Gospiću. Za porodicu Zec se jako dobro zna ko ih je pobio. Pa šta? Kakav je stvarni rasplet te priče? „Enciklopedija izgubljenog vremena” je i mali omaž takvim „slučajevima” koji su, svi odreda, u bunkeru naše sleđene podsvesti.

Vaši komadi se uklapaju u definiciju teatrologa Nataše Govedić, prema kojoj je teatar „kuća afektivnog neposluha, u kojoj smemo sve ono što se ne može u sapunicama i raznim drugim javnim diskursima”.

Znam jako dobro na šta je mislila Nataša Govedić, najkompetentnija hrvatska teatrološkinja postprologovskog razdoblja, opisom teatra „kao kuće afektivnog neposluha” (ideja koju je razvila u najnovijoj knjizi „Emocionalna predanost”); no i ona i ja jako dobro znamo da se radi o želji, o projekciji. Hrvatski je teatar u svom današnjem „liku i delu”, nešto sasvim suprotno: to je kuća afektivne i afektirane poslušnosti! Uvek uz vlast, uvek k nozi!

Je li kod vas drugačije? Sumnjam, ako se pod vlašću ne misli baš Ministarstvo unutrašnjih poslova. Postoje danas, u tranzicionom društvu, mnogo suptilniji vidovi kontrole. Podsećam: Gospođa Smrt u mojem mirakulu poslata je od strane Korporacije; Samsinu železaru kupuje tajkun za jednu kunu. I umetnici se danas kupuju na placu, kao mrkve.

Novoizabrani hrvatski predsednik Ivo Josipović uklapa se u matricu junaka vaših ranijih drama posvećenih umetnicima u vrtlogu vremena, politike, ideologije… Kakav dramski obrt očekujete?

Ne coprajmo, ne vračajmo! Josipović tek je pristigao. U Hrvatskoj se sada oseća neko olakšanje, ipak je on izabran gotovo plebiscitarno. Ljudi se više ne daju soliti kao pre. Josipović je za sebe rekao da je na vreme pojmio kako, eto, on, koji komponuje, nije Mocart. Pa šta? I jedan Salijeri zna o komponovanju nesravnjivo više nego bilo koji „narodni umetnik” koji gusla na jednoj žici do belog usijanja: uglavnom u Ja-duru. Takvih smo imali i previše. Predsednik države isto tako mora složiti nekakvu kompoziciju od vrlo raznorodnih delova. Dobro je poznavati kontrapunkt, znati kako se prave akordi, a takođe znati čemu služi metronom…

Vesna Roganović