Јова Максић је глумац о којем се протеклих дана често говорило. Познат је и повод. Београдску публику освојио је оригиналним тумачењем осетљивог и неодлучног сина Милоша у представи „Бунар” ауторке Радмиле Смиљанић, која је у режији Егона Савина недавно премијерно изведена на сцени „Култ” УК „ Вук Караџић” у Београду, у оквиру програма „Подршка цивилном друштву” који финансира Европска унија.

Радња драме „Бунар” догађа се у Босни, а могла би да се догоди било где. Представа се бави темом породичног раскола и дилемом да ли продати једини иметак, у овом случају бунар, или одбити понуду светских трговаца срећом. Ипак, главна страхота је тортура доминантне мајке над снахом друге вере и добрим сином кога тумачи Јова Максић. У глумачкој екипи су и Радмила Живковић, Мариана Аранђеловић, Новак Билбија и Ивана Шћепановић.

– Милош је младић из народа који воли жену друге вере, али је и целим својим бићем везан за посесивну мајку. Муче га дилеме, предрасуде, проблеми. У овом случају имао сам језичку олакшицу будући да потичем са тих простора, односно тај језик сам имао у ’џепу’. Дуги низ година сам желео да сарађујем са Егоном Савином. Знао сам да ћу много да научим од њега, јер је Савину стало до глумца – каже Максић.

Рођен у Босанском Грахову, одрастао у Книну, ненаметљиви Јова Максић је дипломирао глуму на Факултету драмских уметности у Београду 1998. године, у класи проф. Предрага Бајчетића. Овај скромни, посвећени глумац је већ 14 година стални члан Малог позоришта „Душко Радовић”. Радио је и у позоришту „Јован Стерија Поповић” у Вршцу и Атељеу 212. Иза себе има запажен број позоришних, телевизијских и филмских улога, али ни један интервју.

– У глумачке воде упловио сам сасвим случајно. Тих деведесетих, ратних година, од пријатеља сам сазнао за конкурс на ФДУ, пријавио се и када сам схватио да имам шансу, загризао целим бићем и прошао све тестове. Лепо је ту, такозвану ’книнску класу’ тада коментарисао професор Бајчетић: ’Када сте дошли сви сте били тако неискусни. Са вама је била милина радити, зато што никакво знања о глуми нисте имали. Дошли сте наивни као деца, а при том и крути као стена. Било је задовољство те стене брусити.’ Тек на другој години факултета сам схватио шта је драмска уметност, а на трећој добио прво дете, што је значило да морам нечим да се бавим, поред студирања. Потписао сам уговор са вршачким позориште и био њихов стипендиста годину дана. У међувремену, радио сам дипломску представу у ’Радовићу’ и ту остао до данас, каже наш саговорник и додаје:

– У лепој успомени остали су ми часови психологије, односно спознаја колико је психологија блиска глумцу, колико је неопходна приликом рада не новом лику. Глума је велика игра у којој је све допуштено, у којој живите слободу у виртуелном свету, али у којој морате да имате и извесну границу. Радим много, али не волим да говорим за медије. Једноставно таквог сам сензибилитета. Највише волим да укажем на проблеме, искажем своју мисао, личност, стање духа и шта ме мучи на сцени. Ако нисам добро направио улогу, ништа ме неће извадити. Чак избегавам да говорим и на конференцијама за новинаре на којима најављујемо нове представе. Нисам неки говорник, у себи носим стид који још увек нисам успео да победим – објашњава Максић.

Своју глумачку вештину овај глумац показао је до сада у представама „Тркач”, „Лажеш Мелита”, „Страшне приче браће Грим”, „Ричард на тобогану”, „Скоро свако може да падне (осим чапље)”, „Алиса у земљи чуда”, „Вештице” и другим, али и на телевизији у серијама „Лифт”, „Горки плодови”, „Шесто чуло”, као и у филмовима „Гуча”, „СОС”, „Живот и смрт порно банде”, „Беса”, „Клип”.

Наш саговорник каже да има и недосањани уметнички сан.

– Достојевски ми је увек био и остао тај недосањани сам. Имао сам жељу и идеју да га радим када сазрим. Рецимо, јако бих волео да тумачим ’Браћу Карамазове’, ту поцепаност на три лика са којом треба да се избориш. Волим драмске ликове, оне који вас ваљано намуче, због којих се дубоко замислите над својим бићем и сврхом постојања и трајања. Свака улога је преиспитивање себе, а дођем често и до стадијума и питања: Зашто ово радим? Са овим искуством знам да је то још један процес који ће проћи. Да је и то нормално. Ако нема тога, ако нема провокативних питања, онда човек треба да се забрине. И да се запита. Но и то су слатке муке – закључује Максић.