Herta Miler (Foto AFP)

Najnoviju nobelovku Hertu Miler nazivaju „majstorom praznine”; retko je kad odrednica piščevog stila tako neodređena i tako egzaktna u isti mah. Premda ne poznajemo njen,u Nemačkoj odavno priznat ali na engleski malo prevođen,prozni opus – romane „Sastanak”, „Pasoš”, „Zemlja zelenih šljiva” i „Putovanje na jednoj nozi”, knjige eseja „Glad i svila” ili „Kralj se klanja i ubija”, te pregršt pesničkih zbirki –  takav autorski rukopis blizak nam je iz ranije lektire: tako turobna, stegnuta proza sa pečatom patnje, nasilja i sivila nastaje samo u svetu totalitarnog beznađa. U okvirima tog distopijskog sveta u kome nema ni kratkotrajne iluzije radosti kreću se, nakon Kafke, možda samo Đerđ Konrad i Đerđ Dragoman – imenjaci koji, iako generacijski udaljeni, dele sa najnovijom nobelovkom temu besudbinstva: diktatorskog jednoumlja koje ukida pravo na individualnost.

Pre tačno dvadeset godina, u časopisu „Polja”,objavljeno je pet kratkih proza Herte Miler, u mom prevodu sa nemačkog, za čiju tačnost danas više ne garantujem. Ma kako prevodilački nepouzdani, ti će tekstovi lako dočarati sav egzistencijalni užas vakuuma u kome promiču senke junaka željnih da što duže ostanu neprimećeni. Herta Miler prostore svoje proze opisuje grubo srezanim i jednostavnim slikama. U lirskoj vinjeti „Udovica”, neimenovana naratorka usamljenu staricu predstavlja telegrafski kratkim, a ipak poetičnim rečenicama:

„Prijateljstvo me je kao vrela igla ubolo u čelo. Htela sam nešto da kažem. Uto mi je čelo ponovo postalo bezizražajno. Usta su mi se već bila ukočila. Uto je ona otišla. Osetio se samo dah njene starosti.

Njene godine možda više nisu život. Ali jesu vreme.

Znam da hoću da je pitam, ali to pitanje je samo senka. Veća od lišća. Veća od šipražja.

Udovica, ali čija, to hoću da je pitam. Udovica rata. Udovica ovog grada. Šta je ona radila u tim godinama između dva paradna marša.”

Jezik ove proze je suv i sažet,a sintaksa namerno iskidana. Milerova se takvim mučno hermetičnim stilom deklariše kao pripadnica manjine i nevidljivih,koju „Nobel” izvodi iz zaklona anonimnosti, političke emigracije i večite marginalnosti. Herta Miler je nasilje i represiju pretočila u gorku i resku liriku. Njena sabranost i sažetost zavode čitaoca metaforama pustinje, samoće i vetra kao najupečatljivijih označitelja ljudske patnje. Njena proza je autobiografska, ali ne opterećuje čitaoca činjenicama intime: patnja je ambijentalna, možda anestetizirana i bezlična,ali bolno prisutna. Za razliku od Đerđa Dragomana koji je imao potrebu da svoje odrastanje u totalitarnoj Rumuniji opiše dugim rečenicama koje unedogled krivudaju (poslednja rečenica u romanu „Beli kralj” tako traje pune tri stranice!), Herta Miler osakaćeni svet slika jednako sakatim jezikom. Ona ne pušta da u pustinji ljudskih života prosine radost, jer čak i sreća s vremena na vreme može da „ponekom otkine glavu”.

Roman „Sastanak” u škrto krojenom zapletu opisuje odlazak mlade žene na informativni razgovor u rumunsku tajnu policiju, zloglasnu Sekuritateu. Čitan kao alegorija Čaušeskuovog režima, roman Milerove govori o prećutanom bolu (koji ne uzrokuje samo tokom policijskog ispitivanja slomljen ručni zglob) i o strahu (ne samo onom koji junakinja oseti kad u tašni pronađe odsečen ljudski prst); o svetu koji ne bi bio tako nepodnošljivo turoban da se ne gleda pod svetlošću škiljave sijalice. Junakinja romana udala se za sina istog agenta koji je na belom konju i zamahujući bičem isterao iz kuće njenu porodicu: brak ugnjetavanih i ugnjetača više je od metafore jer u svetu koji opisuje „Sastanak” teško je razaznati špijuna od žrtve, prijatelja od potkazivača.  Nizu grotesknih slika treba dodati i ovu: svekar zločinac, „namirisani komesar”, snahino odbijanje njegovog udvaranja doživljava kao tipičnu nezahvalnost mlađe generacije. U svetu proze Herte Miler nema pravde, nema radosti ni ljubavi, sve je mrak i izdaja između dva paradna marša. Jer, kao što kaže, godine i kad nisu život – jesu vreme. A to vreme je zanavek izgubljeno –  promašena investicija u bezdanu totalitarizma.