Најновију нобеловку Херту Милер називају „мајстором празнине”; ретко је кад одредница пишчевог стила тако неодређена и тако егзактна у исти мах. Премда не познајемо њен,у Немачкој одавно признат али на енглески мало превођен,прозни опус – романе „Састанак”, „Пасош”, „Земља зелених шљива” и „Путовање на једној нози”, књиге есеја „Глад и свила” или „Краљ се клања и убија”, те прегршт песничких збирки –  такав ауторски рукопис близак нам је из раније лектире: тако туробна, стегнута проза са печатом патње, насиља и сивила настаје само у свету тоталитарног безнађа. У оквирима тог дистопијског света у коме нема ни краткотрајне илузије радости крећу се, након Кафке, можда само Ђерђ Конрад и Ђерђ Драгоман – имењаци који, иако генерацијски удаљени, деле са најновијом нобеловком тему бесудбинства: диктаторског једноумља које укида право на индивидуалност.

Пре тачно двадесет година, у часопису „Поља”,објављено је пет кратких проза Херте Милер, у мом преводу са немачког, за чију тачност данас више не гарантујем. Ма како преводилачки непоуздани, ти ће текстови лако дочарати сав егзистенцијални ужас вакуума у коме промичу сенке јунака жељних да што дуже остану непримећени. Херта Милер просторе своје прозе описује грубо срезаним и једноставним сликама. У лирској вињети „Удовица”, неименована нараторка усамљену старицу представља телеграфски кратким, а ипак поетичним реченицама:

„Пријатељство ме је као врела игла уболо у чело. Хтела сам нешто да кажем. Уто ми је чело поново постало безизражајно. Уста су ми се већ била укочила. Уто је она отишла. Осетио се само дах њене старости.

Њене године можда више нису живот. Али јесу време.

Знам да хоћу да је питам, али то питање је само сенка. Већа од лишћа. Већа од шипражја.

Удовица, али чија, то хоћу да је питам. Удовица рата. Удовица овог града. Шта је она радила у тим годинама између два парадна марша.”

Језик ове прозе је сув и сажет,а синтакса намерно искидана. Милерова се таквим мучно херметичним стилом декларише као припадница мањине и невидљивих,коју „Нобел” изводи из заклона анонимности, политичке емиграције и вечите маргиналности. Херта Милер је насиље и репресију преточила у горку и реску лирику. Њена сабраност и сажетост заводе читаоца метафорама пустиње, самоће и ветра као најупечатљивијих означитеља људске патње. Њена проза је аутобиографска, али не оптерећује читаоца чињеницама интиме: патња је амбијентална, можда анестетизирана и безлична,али болно присутна. За разлику од Ђерђа Драгомана који је имао потребу да своје одрастање у тоталитарној Румунији опише дугим реченицама које унедоглед кривудају (последња реченица у роману „Бели краљ” тако траје пуне три странице!), Херта Милер осакаћени свет слика једнако сакатим језиком. Она не пушта да у пустињи људских живота просине радост, јер чак и срећа с времена на време може да „понеком откине главу”.

Роман „Састанак” у шкрто кројеном заплету описује одлазак младе жене на информативни разговор у румунску тајну полицију, злогласну Секуритатеу. Читан као алегорија Чаушескуовог режима, роман Милерове говори о прећутаном болу (који не узрокује само током полицијског испитивања сломљен ручни зглоб) и о страху (не само оном који јунакиња осети кад у ташни пронађе одсечен људски прст); о свету који не би био тако неподношљиво туробан да се не гледа под светлошћу шкиљаве сијалице. Јунакиња романа удала се за сина истог агента који је на белом коњу и замахујући бичем истерао из куће њену породицу: брак угњетаваних и угњетача више је од метафоре јер у свету који описује „Састанак” тешко је разазнати шпијуна од жртве, пријатеља од потказивача.  Низу гротескних слика треба додати и ову: свекар злочинац, „намирисани комесар”, снахино одбијање његовог удварања доживљава као типичну незахвалност млађе генерације. У свету прозе Херте Милер нема правде, нема радости ни љубави, све је мрак и издаја између два парадна марша. Јер, као што каже, године и кад нису живот – јесу време. А то време је занавек изгубљено –  промашена инвестиција у бездану тоталитаризма.