Борис Подрека, чувени аустријски архитекта, рођен је у Београду а никад није живео у њему. На тек отвореној Београдској интернационалној недељи архитектуре представио се изложбом у Ликовној галерији Културног центра Београда: „Изложба је мој омаж галерији Културног центра. То је уметничка галерија и нисам хтео да је нападнем само архитектуром. Нисам хтео класичну изложбу архитектуре. Хтео сам да направим колаж, дихотомију, баланс између различитих материјала. На пола пута сам између архитектуре и уметности”.

Највише реализација има у Европи, а још ниједну у Србији. Говори екавицом, ијекавицом и томе додајесловеначке, италијанске и немачке изразе: „Пре пет-шест година имао сам изложбу у САНУ, од тада се много тога променило. Нисам спавао, а није ни Београд спавао. Дођем у Београд, останем један дан, имам посла и само протрчим кроз град. Фали ми време да бих утиске прежвакао са пријатељима, коментарисао... Београд мало познајем, стидим се то рећи јер сам Београђанин, а никад нисам живео ни у Југи, ни у Београду, али познајем овај свет, познајем Балкан, ту су афекти, ту су прве љубави...”, каже у разговору за „Политику” Подрека.

Чини се да је архитекти лакше са приватним инвеститором, а да се држава као инвеститор често мучи у реализацији. Никад нема довољно новца.

У читавој Европи градови немају ни пребијене паре. Немојте очекивати од градова да ће направити парк. Потребан је приватни капитал. Питање је где су границе, каква правила град успоставља. Приватник ће учинити све да би дошао до терена за грађење. И ту град греши што од самог почетка не постави квалитетну мрежу својих приоритета. Ту је приватно-јавно партнерство. Радим на великом пројекту у Бечу – хотел Кемпински, вредном 80 милиона евра. Ти људи хоће да зараде и то је легитимно. Држава или град осигурају инфраструктуру, али траже да се 3-4 одсто вредности инвестиције употреби за јавне градске просторе. Тако се гради град.

Јавни простор све се лакше претвара у приватни. Квалитет јавног простора постаје све важнија и угроженија ставка у животу града.

Архитекта то не може сам да реши. Град би морао са инвеститором да потпише уговор пре изградње. Град мора рећи шта му треба: фонтана, јавна расвета, нова текстура града, камен... Град мора да зна те ствари. Град то не зна. Ни ваш, ни наши. Наши градови то можда мало боље знају. То је моја критика Београду. Архитекта би то на самом почетку морао да добије као програмски задатак. То нисам никад учио, знам из праксе. Данас је код архитекте 20 одсто таленат, 60 одсто уметност преговарања, а остало је рад. Архитекта, а то се у школи не учи, мора да зна да аргументује и убеђује. Мора се говорити истина, али се не сме рећи све. Морам као архитекта да мислим шта ће зграда бити кад нас не буде. Морам да мислим шта је било – то је традиција и историја, морам да мислим шта је данас – то је дух времена, и морам да мислим како ће људи живети у будућности.

Шта мислите да ће се догодити са пројектом за београдски Музеј науке и технике? Колико год да сте шармантни и офанзивни ту тешко да ће се нешто померити јер нема новца.

Људи који то воде морали би бити више упознати са стратегијама како доћи до новца, морали би бити мало офанзивнији, можда би требало укључити неког приватника. Завршавамо Музеј порцелана у Лиможу у Француској. Уз тај музеј имамо и патент. Од тог крхког прозирног маминог порцелана желео сам да направим индустријске профиле који држе стакло. Нашли смо фабрику која је тај пројекат финансирала и имаћемо у музеју те профиле. Нашли смо новац и направили патент који ће се продавати. У музеју смо направили коридор у којем ће бити галерија где ће различите индустријске гране моћи да праве изложбе. То је пример како један мали музеј може да се финансира скоро потпуно сам. У све то може да се укључи и приватник, али са јасно дефинисаним границама функционисања тако да не нарушава функцију музеја и да га не претвори у тржни центар. Много је могућности. Треба имати маште, ићи по свету, разговарати са људима, бити повезан.

Контекст у великој мери утиче на Вашу архитектуру.

Ја сам жртва контекста. У средњој Европи радим уз Плечника, Фабијанија..., логично је да морам поштовати те архитекте. Али, рецимо пројекат у Новом Саду. Добили смо прву награду на конкурсу за суд и градску кућу. То је један кристал који је пао са Марса, јер ту нисам нашао апсолутно ништа с чим бих желео да будем у дијалогу или контексту. Добар архитекта мора да зна да ради и антиконтекстуално, да зна да удари добар шамар једном миљеу, али и да има довољно сензибилитета да дефинише меру поштовања и аутономије свога рада у односу на традицију и историју. Музеј у Венецији... тамо не можеш бити контекстуалан, иначе си кловн. Рем Колхас каже: „Кад поставим објект ја сам контекст”.То је јако кокетна теорија. Има простора у којима мораш бити контекстуалан као и оних у којима мораш бити безобразан и антиконтекстуалан.

Учествоваћете и на округлом столу о, овде на неки начин запостављеном, архитекти Богдану Богдановићу.

Богдан је волео Беч. Једно вече били смо код њега. Госпођа Ксенија је направила пребранац који се једе кашиком. Пили смо црвено вино и разговарали. Пре тога је Богдан био у Паризу и тамо му је било лоше, чак су га и покрали. Било је то почетком деведесетих. Касно увече зазвонио је телефон. Звао га је председник Митеран и понудио му апанажу, држављанство, да дође у Париз, све могуће... Међутим, Богдан није пристао. Касније смо шетали обалом Дунава и он је гледао у ту воду. Био је већ стар, али још увек прибран. Гледао је ту воду која је везана за Београд, Петроварадин... Човек је сентиментално биће, што год сте старији све више меморирате оно што је било, тражите лепе ствари, заборављате оне гадне.

Богдан Богдановић је доживео вероватно највећи успех у свом животу баш у егзилу. То се овде можда недовољно знало, али напољу он је био велика звезда. Имао је велики успех са својим књигама, давао је интервјуе, његова реч се слушала.

Нико га није познавао у Европи док је био у Београду, кад је био градоначелник. Не знам ни колико је урадио за град. Тешко је тражити од једног анархисте да буде демократа. Не можете рећи Бакуњину да буде председник владе. Један надреалиста и анархиста, он остаје такав. Он је против логике света, то је био Богдан.