Гурни тешка врата

Град­ски му­зе­ји у Ва­ље­ву, Вра­њу, За­је­ча­ру и Зре­ња­ни­ну нај­по­се­ће­ни­ји су му­зе­ји у Ср­би­ји у по­след­ње три го­ди­не, док је Му­зеј Пан­че­ва од сво­јих по­се­ти­ла­ца до­био нај­ло­ши­ју оце­ну због то­га што не­ма сво­ју стал­ну по­став­ку, а о пра­те­ћим про­гра­ми­ма да и не го­во­ри­мо.

Ово је са­мо део ре­зул­та­та до­би­је­них из ис­тра­жи­ва­ња ко­је је не­дав­но спро­вео За­вод за про­у­ча­ва­ње кул­тур­ног раз­вит­ка из Бе­о­гра­да под име­ном „Му­зеј­ска пу­бли­ка у Ср­би­ји” са ци­љем да се до­би­је ја­сни­ја сли­ка о по­се­та­ма и на­чи­ни­ма на ко­ји мо­же да се по­бољ­ша рад по­ме­ну­тих кул­тур­них ин­сти­ту­ци­ја.

Од 88 му­зе­ја у Ср­би­ји у ис­тра­жи­ва­њу је уче­ство­вао 31 му­зеј, и то 24 из Ср­би­је и се­дам нај­по­се­ће­ни­јих му­зе­ја из Бе­о­гра­да. Аутор­ка про­јек­та је исто­ри­чар­ка умет­но­сти мр Дра­га­на Мар­ти­но­вић ко­ја за наш лист го­во­ри о до­би­је­ним ре­зул­та­ти­ма:

– Од ан­ке­ти­ра­них 1.723 ис­пи­та­ни­ка, же­не чи­не 54,3 од­сто, а му­шкар­ци 45,7. Же­не ви­ше по­се­ћу­ју умет­нич­ке и ет­но­граф­ске му­зе­је, а му­шкар­ци тех­нич­ке, вој­не и исто­риј­ске. Кад је реч о го­ди­на­ма ста­ро­сти, за­па­жа се да се ни­јед­на ста­ро­сна гру­па не из­два­ја као екс­трем­но во­де­ћа у од­но­су на дру­ге. Му­зе­је нај­ви­ше по­се­ћу­ју ис­пи­та­ни­ци од 36 до 50 го­ди­на (20,8 од­сто), по­том они од 13 до 18 го­ди­на (19,4), а он­да од 19 до 26 го­ди­на (18,7). Но, ка­ко про­цен­ту­ал­но ова раз­ли­ка ни­је ве­ли­ка, за­кљу­чу­је­мо да да­нас по­сто­ји ге­не­ра­циј­ска ра­зно­вр­сност му­зеј­ских по­се­ти­ла­ца. Од то­га нај­ве­ћи број ис­пи­та­ни­ка је ви­со­ко­о­бра­зо­ван (37,2 од­сто); уче­ни­ци и сту­ден­ти чи­не 33,1 од­сто, док је са ви­шом струч­ном спре­мом за­бе­ле­же­но 8,9 од­сто, а са сред­њом 4.

Пре­ма ње­ним ре­чи­ма, на пи­та­ње „да ли би­сте во­ле­ли да оби­ђе­те из­ло­жбу уз по­моћ ку­сто­са или са­ми”, од­го­во­ри ука­зу­ју да су на­ши по­се­ти­о­ци ви­ше за па­си­ван на­чин оби­ла­ска са ку­сто­сом, јер се у гру­пи осе­ћа­ју си­гур­ни­је.

– У му­зе­ји­ма у све­ту одав­но има­те аудио-ви­зу­ел­на сред­ства и мо­ра­те са­ми да се сна­ла­зи­те, до­ла­зи­те у бли­ски­ји кон­такт са ре­пли­ка­ма, или сле­ди­те глас ко­ји вам го­во­ри „ка­ко да гле­да­те” од­ре­ђе­ну сли­ку. На­ша пу­бли­ка, ме­ђу­тим, ни­је на­ви­кла на ту вр­сту ко­му­ни­ка­ци­је, или им она у до­вољ­ној ме­ри ни­је по­ну­ђе­на.

– Код нас је још увек ак­ту­ел­на ста­ра при­ча о „те­шким му­зеј­ским вра­ти­ма” ко­ја тре­ба гур­ну­ти, а он­да у тој мр­твој ти­ши­ни не сме­те ни да пи­сне­те, ни­ти шта да пип­не­те. Мо­жда због то­га са­мо јед­на тре­ћи­на ис­пи­та­ни­ка чи­ни ре­дов­ну пу­бли­ку ко­ја у му­зе­је до­ла­зи јед­ном до два пу­та ме­сеч­но, док су оста­ли по­вре­ме­ни по­се­ти­о­ци и до­ла­зе у про­се­ку јед­ном до два пу­та у три ме­се­ца – ка­же на­ша са­го­вор­ни­ца.

Пре­ма ре­зул­та­ти­ма овог ис­тра­жи­ва­ња, за­мер­ке по­се­ти­ла­ца му­зе­ја од­но­се се на не­ја­сно пре­зен­то­ва­не из­ло­жбе, не­до­ста­так ин­фор­ма­ци­ја о са­мим екс­по­на­ти­ма, сит­но и ни­ско на­пи­са­на об­ја­шње­ња, због че­га мо­ра­ју да се са­ги­њу, и не­по­сто­ја­ње дво­је­зич­ног нат­пи­са. Це­ном ула­зни­це ве­ћи­на је за­до­вољ­на, што не чу­ди јер је увек реч о сим­бо­лич­ној ци­фри.

– С дру­ге стра­не, рад­но вре­ме му­зе­ја од­го­ва­ра ве­ћи­ни по­се­ти­ла­ца, што нас опет чу­ди јер сви ми рад­ни дан за­вр­ша­ва­мо око пет са­ти а та­да су и му­зе­ји за­тво­ре­ни… По­је­ди­ни ис­пи­та­ни­ци, пак, пред­ла­жу да му­зе­ји ра­де цео дан, а не­ки су, ин­спи­ри­са­ни ма­ни­фе­ста­ци­јом Ноћ му­зе­ја, да­ли пред­лог да му­зе­ји ра­де и но­ћу…

Ка­да је реч о ак­ци­ји Ноћ му­зе­ја, на­ша са­го­вор­ни­ца ис­ти­че да је на осно­ву ове ан­ке­те утвр­ђе­но да том при­ли­ком у му­зеј до­ла­зе љу­ди ко­ји ина­че ни­ка­да не иду у му­зе­је, а они ко­ји су ре­дов­ни по­се­ти­о­ци му­зе­ја та­да сва­ка­ко не­ће оти­ћи у му­зеј јер, ка­ко су на­ве­ли, не же­ле се гу­ра­ју. Ка­ко нај­че­шће по­се­ти­о­ци са­зна­ју за из­ло­жбе?

– Углав­ном се оба­ве­сте пре­ко при­ја­те­ља или пу­тем штам­пе и бил­бор­да по гра­ду, што је и ра­зу­мљи­во јер сви му­зе­ји не­ма­ју ин­тер­нет пре­зен­та­ци­ју. У том сми­слу до­бар при­мер да­ју Му­зеј Ва­ље­ва и Му­зеј гра­да Но­вог Са­да, ко­ји пот­пу­но уче­ству­ју у жи­во­ту ло­кал­не за­јед­ни­це, пра­те Ег­зит, по­ста­вља­ју сво­ју ре­кла­му сву­да – у так­си­ју, ка­фи­ћу... А кад се већ за­ин­те­ре­су­ју пре­ко ре­кла­ме, љу­ди во­ле да их при ула­зу до­че­ка­ју мла­ди во­лон­те­ри, план ка­ко да се сна­ђу при оби­ла­ску из­ло­жбе, па да уђу у су­ве­нир­ни­цу и ка­фе­те­ри­ју, или, ако су пен­зи­о­не­ри, сед­ну на клу­пи­цу по­сле раз­гле­да­ња по­став­ке…

На­ша са­го­вор­ни­ца на­во­ди да је о кул­тур­ној по­ли­ти­ци му­зе­ја раз­го­ва­ра­ла и са ов­да­шњим ди­рек­то­ри­ма ових ин­сти­ту­ци­ја и да они нај­че­шће ка­жу да за но­ви­те­те овог ти­па не­ма­ју ма­те­ри­јал­них и тех­нич­ких сред­ста­ва, али она сма­тра да је ту ви­ше реч о не­до­стат­ку мо­ти­ва­ци­је. На­гла­ша­ва да му­зе­ји или не­ма­ју стал­ну по­став­ку или је она кон­ци­пи­ра­на без жи­вот­но­сти, на ста­рин­ски на­чин. Му­зе­ји, ис­ти­че, мо­ра­ју да бу­ду отво­ре­ни­ји за же­ље гра­ђа­на, за са­вре­ме­на стру­ја­ња у сво­јој сре­ди­ни. Mорали би да обез­бе­де пар­кинг око њи­хо­ве уста­но­ве, рам­пу за ин­ва­ли­де, и ор­га­ни­зу­ју из­ло­жбе за љу­де са по­себ­ним по­тре­ба­ма (као што су учи­ни­ли у На­род­ном му­зе­ју у Бе­о­гра­ду, и Му­зе­ју Ву­ка и До­си­те­ја).

Ко­мен­та­ри­шу­ћи раз­ли­ку у од­но­су на ис­тра­жи­ва­ње са истом те­мом, ра­ђе­но 1996, Дра­га­на Мар­ти­но­вић при­ме­ћу­је да су му­зе­ји та­да има­ли ве­ћи про­це­нат ре­дов­не пу­бли­ке, што об­ја­шња­ва ти­ме да кри­зна вре­ме­на љу­де ви­ше „гу­ра­ју” кул­ту­ри где про­на­ла­зе уто­чи­ште.

– У све­ту је ре­фор­ма му­зе­ја по­че­ла де­ве­де­се­тих, док је код нас та­да из по­зна­тих раз­ло­га био пот­пу­ни за­стој. За то вре­ме, му­зе­ји у све­ту ути­чу на ур­ба­ну ре­ге­не­ра­ци­ју. Та­ко је Гу­ген­хајм у Шпа­ни­ји ожи­вео чи­тав Бил­бао – из­ло­жбе су пит­ки­је и ни­су не­до­ступ­не. Код нас не са­мо што се го­ди­на­ма не гра­де но­ви му­зе­ји, већ се ни про­сто­ри ста­рих фа­бри­ка не пре­у­ре­ђу­ју у му­зе­је. Та­кви про­сто­ри на­ро­чи­то бу­де ра­до­зна­лост по­се­ти­ла­ца, али и за њих се те­шко до­би­ја­ју до­зво­ле…

Мир­ја­на Сре­те­но­вић