Na dru­gom po re­du knji­žev­nom fe­sti­va­lu „KRO­KO­DIL” svoj no­vi ro­man „Ljep­ši kraj”, u iz­da­nju ku­će Sa­mi­zdat B92, pred­sta­vio je i pi­sac Be­kim Sej­ra­no­vić (1972) ko­ji je ovim po­vo­dom do­pu­to­vao iz Nor­ve­ške. Po­re­klom iz Brč­kog, Sej­ra­no­vić je či­ta­lač­koj pu­bli­ci po­znat po pret­hod­noj knji­zi „Ni­gdje, ni­ot­ku­da”, za ko­ju je do­bio na­gra­du „Me­ša Se­li­mo­vić”. Autor je stu­di­je „Mo­der­ni­zam u ro­ma­nu Isu­še­na ka­lju­ža Jan­ka Po­li­ća Ka­mo­va”, pre­vo­di­lac je i pri­re­đi­vač an­to­lo­gi­je krat­ke nor­ve­ške pri­če, a jed­no vre­me je pre­da­vao ju­žno­slo­ven­ske knji­žev­no­sti na fa­kul­te­tu u Oslu.

Ba­vio se po­slo­vi­ma do­volj­nim za bar tri ži­vo­ta ali, ka­ko ka­že, i da­lje lu­ta. Slič­no svom tvor­cu, i nje­gov ju­nak, emi­grant, ras­po­lu­ćen je iz­me­đu dve sre­di­ne, ba­rem dve že­ne, i pre­gršt ide­a­la. I za­to dok nam pri­ča o svom ži­vo­tu, on po­mi­nje svog ju­na­ka, i kad go­vo­ri o svom ju­na­ku, go­vo­ri o se­bi. O tim ve­či­tim dvoj­no­sti­ma, su­prot­no­sti­ma, hi­pe­rak­tiv­no­sti ko­ju sme­nju­je iner­ci­ja, pi­sac ka­že:

– Čo­vek u se­bi no­si i jed­no i dru­go. Sam sam imao i pe­ri­o­de hi­pe­rak­tiv­no­sti i pe­ri­o­de pre­pu­šte­no­sti. Po­ne­kad mi to sme­ta, jer me ob­u­zi­ma ose­ćaj bla­ge ši­zo­fre­ni­je. I dok go­vo­rim na nor­ve­škom če­sto sam dru­ga oso­ba: na nor­ve­škom se dru­ga­či­je ša­lim, dru­ga­či­je sam tu­žan, dru­ga­či­je se de­rem i dru­ga­či­je psu­jem. Ose­ćaj da imam dva-tri ži­vo­ta na­stao je od mla­dih da­na. Ro­di­te­lji su mi se raz­ve­li, pa sam ma­lo bio kod oca, ma­lo kod maj­ke, pa kod ba­ke i de­ke. I če­sto kad stva­ri zap­nu u Nor­ve­škoj, po­beg­nem ov­de. Mo­žda je to strah od su­o­ča­va­nja, mo­žda ku­ka­vič­luk, ali po­ne­kad sve to čo­ve­ka spre­ča­va da od­ra­ste. Sve ima svo­ju ce­nu – ka­že Be­kim Sej­ra­no­vić.

Po­ku­ša­vao je, ka­že, da se pro­me­ni, i da bu­de bo­lji. Že­nio se tri pu­ta, do­bio ćer­ku u ve­zi iz­me­đu dru­gog i tre­ćeg bra­ka, tru­dio se da ži­vi nor­ma­lan ži­vot „ku­ća-že­na-i ta­ko to”, ali ni­je išlo. Šta­vi­še, imao je uti­sak kao da mu je ne­ko od­se­kao no­ge. Za­ni­mlji­vo, ni svom li­te­rar­nom ju­na­ku ne do­pu­šta da pro­na­đe ute­hu bar u mu­ško-žen­skom od­no­si­ma, ni­ti u knji­zi ikad po­mi­nje ce­lo­vi­tu po­ro­di­cu na oku­pu.

– Znam mno­go po­ro­di­ca u ko­ji­ma na pr­vi po­gled sve iz­gle­da baj­no, a kad se ma­lo za­gre­be ima šta da se vi­di. U Nor­ve­škoj je pro­ce­nat raz­ve­de­nih bra­ko­va 60-70 od­sto, mo­žda baš zbog to­ga što im je ure­đe­na dr­ža­va. Kod nas lju­di osta­ju sku­pa iz eko­nom­skih raz­lo­ga. Ta­man su ku­pi­li stan, ima­ju tro­je de­ce, i gde će sad – ću­te i tr­pe. A na se­ve­ru vi­še te­že re­a­li­za­ci­ji sa­mih se­be, i raz­mi­šlja­ju: za­što da tr­pim, na­ći ću dru­gog. Obo­je ima­ju pa­ra, a i ni­je greh bi­ti sa­mo­hra­ni ro­di­telj. Na­ši lju­di su tr­pe­lji­vi, što je na ne­ki na­čin i bo­lje. Jer na kra­ju shva­tiš da ni­je stvar u toj oso­bi sa ko­jom si, ne­go u te­bi. Ako si ne­ko­ga za­vo­leo, imao si raz­log da ga vo­liš, pa je mo­žda bo­lje da to iz­gu­raš – ka­že naš sa­go­vor­nik i na­sta­vlja:

– Čo­vek tre­ba pr­vo da na­đe ide­al­nog se­be da bi sreo svo­ju ide­al­nu po­lo­vi­nu. Ako si u mi­ru sam sa so­bom, sve se mo­že. A ako kod dru­gog tra­žiš ono što te­bi ne­do­sta­je, to ti ni­ko ne mo­že na­dok­na­di­ti. Če­sto se ro­bu­je ro­man­tič­noj pred­sta­vi „i ži­ve­li su sreć­no do kra­ja ži­vo­ta”. Ja se pi­tam a šta su ra­di­li u me­đu­vre­me­nu!? – ka­že Sej­ra­no­vić i na­gla­ša­va da se tru­dio da svo­je li­ko­ve usre­ći i da im smi­sli lep­ši kraj, ali ni­je išlo.

Ovo je nje­gov dru­gi ro­man a dru­gi ro­man kri­ti­ka uvek želj­no iš­če­ku­je jer se nji­me, u ne­ku ru­ku, po­tvr­đu­je da li je uspeh pr­vog bio oprav­dan. Bi­lo je zbog to­ga i od­re­đe­ne tre­me ali sa­da se ovaj autor sla­že da pi­sac, u stva­ri, to­kom svog ži­vo­ta pi­še uvek istu knji­gu. Bi­la pr­va, dru­ga, tre­ća, ili sed­ma.

– Ne­ko je re­kao da je ovaj ro­man na­sta­vak mo­je pr­ve knji­ge. Ni­je ta­ko, moj pri­po­ve­dač ima sa­mo sli­čan glas, i isto lu­ta oko­lo po sve­tu kao onaj iz pret­hod­ne. Reč je o slič­nom sti­lu ko­ji ne mo­gu da pro­me­nim, čak i da ho­ću. To je kao ka­da bi­smo re­kli da je „Tvr­đa­va” na­sta­vak „Der­vi­ša i smr­ti”, ili „Trav­nič­ka hro­ni­ka” pro­du­že­tak „Na Dri­ni ću­ri­je”. Po­ne­kad su kri­ti­ča­ri okrut­ni jer uvek tra­že ne­što no­vo, ali te­ško je sva­ki put iz­mi­sli­ti ko­tao. Ne­kad mi čak mo­je ra­ni­je te­me de­lu­ju ba­nal­no, ne­kad sam po­no­san, ali još uvek ni­sam si­gu­ran, ne bih re­kao u kva­li­tet, već u smi­sao sve­ga to­ga. U tre­nu­ci­ma kad sam si­gu­ran, ja pi­šem, i ako za ži­vo­ta na­pi­šem pet-šest knji­ga bi­ću za­do­vo­ljan.

Da li su se nor­ve­ške te­me ko­je je pre­vo­dio pro­vu­kle i u nje­gov ru­ko­pis i uop­šte, ka­ko je kul­tu­ro­lo­ški do­ži­veo ovu ze­mlju, nje­ne lju­de, su­dar se­ve­ra i ju­ga?

– Po do­la­sku u Oslo, učio sam je­zik i ni­je bi­lo mno­go vre­me­na za raz­mi­šlja­nje. Tek kad na­u­čiš je­zik, shva­tiš ko­li­ka je raz­li­ka iz­me­đu vas, bez ob­zi­ra ko­ji po­sao ra­diš. Po­ne­kad se ose­ćam kao za­ro­bljen, pri­pa­dam i ta­mo i ov­de, a za­pra­vo ni ta­mo ni ov­de, ali u po­sled­nje vre­me po­ku­ša­vam da iz­vu­čem naj­bo­lje od to­ga. Ka­da sam u Nor­ve­škoj, če­sto pri­čam ka­ko je Bal­kan su­per, a kad sam ov­de, sa­mo okre­nem plo­ču. Na­dam se da će lu­ta­nje ne­ka­da da pre­sta­ne, ali sve su pri­li­ke da ne­će, ka­že kroz smeh. Sa nor­ve­škog je, iz­me­đu osta­log, pre­veo knji­ge Fru­dea Gri­te­na, In­gu­a­ra Am­bjorn­se­na, i ka­že da ih od­li­ku­je mi­ni­ma­li­stič­ki stil, krat­ke re­če­ni­ce, me­lan­ho­li­ja, i ne­po­ka­zi­va­nje ose­ća­nja.

– Ta­mo je is­po­lja­va­nje emo­ci­ja stvar lo­šeg vas­pi­ta­nja. Ali kad se ose­ća­ji du­go dr­že pod kon­tro­lom, i lju­di na­pra­sno „puk­nu”, pi­sci o to­me pi­šu. Imam nor­ve­ške pri­ja­te­lje ko­ji su mi re­kli da ih ma­ma i ta­ta ni­kad u ži­vo­tu ni­su re­kli „vo­lim te”. Ni­su ih ni uda­ra­li, do­du­še, ali ni po­mi­lo­va­li. A me­ne je ba­ka tu­kla sva­ki dan, ali on­da re­kla „aj­de, do­đi ba­ki”...

U Oslu Be­kim Sej­da­no­vić sa­da stran­ci­ma pre­da­je nor­ve­ški, ra­di kao sud­ski tu­mač a vi­ken­dom i kao iz­ba­ci­vač u jed­nom klub. Bio je po­štar, pe­kar, i „sva­šta ne­što”, i pri­zna­je da mu je aka­dem­ska ka­ri­je­ra po­je­la pet go­di­na ži­vo­ta. Vo­li slo­bo­du, i mi­sli da bi to mo­glo i da se psi­ho­lo­ški pro­a­na­li­zi­ra. Ži­vot za­mi­šlja kao re­ku, i nje­gov ča­mac ko­ji kri­vu­da ule­vo i ude­sno. Ako na­i­đe olu­ja, do­bar je pli­vač – tre­ni­rao je va­ter­po­lo. „Imam bro­dić, i jed­nom smo nji­me kre­nu­li do Cr­nog mo­ra ali sti­gli smo sa­mo do Mo­ra­ve. Ali do­bro je, ne bri­neš o na­vi­ga­ci­ji, re­ka ide i ti ideš sa njom”.

Mir­ja­na Sre­te­no­vić