Интуиција – друга природа

Чувена Заха Хадид, светски познато име у архитектури, више не учествује на семинарима и не држи предавања. Многи би рекли: Штета! Међутим, то чини Патрик Шумахер, њен партнер у компанији „Zaha Hadid Architects”, на задовољство бројних. Први пут у Србији био је протеклог викенда, уз помоћ Британског савета, гостујући на управо завршеној Београдској недељи дизајна, где је добио Гран при. Стигао је да посети центар Београда, Калемегдан и, признаје, незаборавне обале река. Због чега додаје да би радо допринео развоју града aко га позову. Овај дипломирани филозоф и архитекта, који је докторирао у Клагенфурту, предаје на архитектонским школама у Великој Британији (где живи и ради), Америци, Аустрији. А тамо где предаје често и гради – здања готово нестварног изгледа. По постулатима параметрицизма – првог великог архитектонског стила који се развио после модернизма. Стручни део посете управо је томе и био посвећен.

Сиже Вашег наступа могао би се представити следећим реченицама, цитирам: Да – флуидним и аморфним облицима. Да – интелигентном дизајну. Да – различитим компонентама уз међусобну повезаност. И да – органској лепоти.

Кратко речено – то је то. Стил о којем говорим већ 15 година негују нове генерације архитеката и он потпуно одговара савременом друштву, у којем је комуникација вишедимензионална и интензивна. Уместо ригидних форми, од којих се састоје традиционално компоноване зграде, ми се служимо слободнијим облицима, за које инспирацију често тражимо у природи и окружењу. Форме су разноврсне и флексибилне, дизајн иновативан, компоненте су међусобно максимално повезане, тако да једне из других проистичу. Такве зграде лако се угнезде у контекст окружења и надопуњују га.

Стилови, кажете, увек настају у складу с временом?

Модернизам, као први велики послератни стил, буквално је изменио урбано окружење. Базирао се на индустријализацији, у великој мери на планираној економији и социјализму. После 1975. он запада у кризу, јављају се постмодернизам и деконструктивизам, све у циљу проналажења новог начина стварања другачијег окружења за другачије друштво. Компјутерска револуција много тога је променила, дошло је до већег потенцијала развоја различитости, наступили су брзи циклуси иновација и друштво је постало разуђено и мултикултурално. Томе погодује управо параметрицизам, чије сам име осмислио, јер сам тврдио да овај нови покрет мора да се препозна и некако именује, да би могао да се представи широј публици.

Бројне музеје, изложбене сале, па чак и приватне куће Заха Хадид и Ви изградили сте управо на овим новим, иновативним принципима. Шта бисте издвојили као једно од бољих решења?

Ако баш морам, издвојио бих Макси – национални центар савремене уметности и архитектуре у Риму, чија је композиција веома комплексна, пуна нивоа. Добар пример био би и урбани мастер-план који смо осмислили за један део Истанбула, на азијској страни.

Бавите се подједнако и филозофијом и архитектуром. Градите, предајете, пишете, разматрате и теорију и праксу архитектуре...

Све науке и дисциплине срећу се у филозофији. Међутим, уколико се један проблем исувише дубоко и дуготрајно промишља, што је резервисано за област филозофије, човек који трага за неким практичним решењем може се наћи у ситуацији да тешко изабере једну између неколико понуђених могућности. Када се ја лично нађем усред буре дизајнирања, увек пратим принципе које сам већ успоставио у рефлективној фази, тако да ту нема застоја. Кад дође до практичног рада, ја радим интуитивно. То је постало моја друга природа.

Са Захом Хадид радите од 1988. Како сте се, заправо, упознали, ко Вас је препоручио?

Нико. Препоручила ме је моја биографија. Послао сам биографију и позвали су ме да се прикључим клубу. У време кад сам је први пут видео на предавању, био сам студент у Лондону и већ сам познавао њен рад. Била је један од најкреативнијих архитеката које сам видео.

Сада сте „партнери у злочину”...

Да, и то дога је дошло. Рад са њом стимулише у сваком тренутку, иако се јако дуго познајемо. Систем се доста променио, јер нас је било петоро кад смо почињали а сада нас је око 400. Међутим, негујемо слободу размишљања, атмосфера у студију је одлична, радимо са јако младим људима – просек година је око 32.

На који сте заједнички пројекат најпоноснији?

После Макси музеја то је, свакако, Опера у Гуангзуу, у Кини. Био је то веома успешан пројекат, велика, сложена структура, која сада, оваква каква јесте, пружа једну предивну, магичну подлогу за добро вече уз квалитетну музику.