У јед­ном, ре­ла­тив­но крат­ком, вре­ме­ну као да по­чи­ње да се ши­ри „би­бли­о­те­ка” не­ких књи­га за ко­је обич­но по­ми­сли­мо ка­ко су нам, ви­ше или ма­ње, не­до­ста­ја­ле, a са име­ном Гор­да­на Дра­го­ви­ћа на ко­ри­ца­ма, про­фе­со­ра на Ка­те­дри за опер­ску ре­жи­ју и глу­му на ФМУ. Не та­ко дав­но у СА­НУ је пред­ста­вљен ње­гов Лек­си­кон ОПЕ­РА, књи­га ка­кву до­тад за­и­ста ни­смо има­ли, оства­ре­на са гру­пом еми­нент­них ауто­ра у тој обла­сти. Убр­зо се по­ја­ви­ла и Дра­го­ви­ће­ва „Ин­сце­на­ци­ја опе­ре”, на сле­де­ћем Сај­му књи­га тре­ба оче­ки­ва­ти и ње­го­ве „Опер­ске сце­не све­та” (из­да­вач СА­НУ), а до кра­ја на­ред­не го­ди­не и је­дан ње­гов ма­ло ве­ћи аутор­ски ме­ан­дар, ко­ји ће се зва­ти Лек­си­кон умет­нич­ке игре.

Иза тог круп­ног из­да­вач­ког про­јек­та сто­ји Оде­ље­ње ли­ков­не и му­зич­ке умет­но­сти СА­НУ, од­но­сно ис­так­ну­ти ком­по­зи­тор Де­јан Де­спић као ње­гов ру­ко­во­ди­лац, док ће на че­лу ве­ли­ког струч­ног ти­ма ко­ји ће ра­ди­ти на Лек­си­ко­ну би­ти ње­гов по­ме­ну­ти ини­ци­ја­тор.

– Овај лек­си­кон, са око пет­сто пред­ста­ва (на­сло­ва), на осо­бен на­чин во­ди­ће чи­та­о­ца кроз чи­та­ву исто­ри­ју умет­но­сти игре – од двор­ског ба­ле­та 16. ве­ка, пре­ко кла­сич­ног и нео­кла­сич­ног ба­ле­та, до те­а­тра са­вре­ме­ног пле­са. Ра­ди се о умет­но­сти игре ко­ја је ни­кла у Евро­пи, по­ла­ко се ши­ри­ла све­том, пре­ла­зи­ла гра­ни­це за­пад­не ци­ви­ли­за­ци­је и то је про­цес ко­ји, ево, тра­је све до на­ших да­на – ка­же Дра­го­вић. – Књи­га ни­је за­ми­шље­на као не­ка­ква кла­сич­на исто­ри­ја јед­не умет­но­сти али ће та ва­жна ди­мен­зи­ја по­сто­ја­ти у са­мој чи­ње­ни­ци да ће се по­што­ва­ти хро­но­ло­ги­ја на­стан­ка иза­бра­них де­ла. Ипак, ра­ди лак­шег сна­ла­же­ња у гу­стој шу­ми тих раз­и­гра­них пред­ста­ва ко­је ре­пре­зен­ту­ју јед­ну умет­ност у вре­мен­ском ра­спо­ну од го­то­во по­ла ми­ле­ни­ју­ма, на­ћи ће се ту и оба­ве­зни ин­декс на­сло­ва и име­на, пре­ма азбуч­ном ре­ду.

Уз ино­стра­на де­ла, а она су у ве­ли­кој ве­ћи­ни, до­би­ће­мо и по­да­так о пр­вом из­во­ђе­њу код нас, а уз сва­ку је­ди­ни­цу у књи­зи би­ће на­ве­де­на и ода­бра­на ли­те­ра­ту­ра о том де­лу. Не­ке од нај­ва­жни­јих је­ди­ни­ца има­ће и по не­ко­ли­ко нај­зна­чај­ни­јих из­во­ђе­ња под тим на­сло­вом („Ла­бу­до­во је­зе­ро”, „Жи­зе­ла”, „Успа­ва­на ле­по­ти­ца”, „Дон Ки­хот”...).

Чи­та­о­ци ко­ји су ба­рем пре­ли­ста­ва­ли Лек­си­кон ОПЕ­РА не мо­гу одо­ле­ти ути­ску ка­ко је из­ван­ред­но илу­стро­ван. У ње­му је око хи­ља­ду фо­то­гра­фи­ја, цр­те­жа и ски­ца, а по­ло­ви­на је код нас пр­ви пут об­ја­вље­на баш у тој књи­зи. И од но­вог лек­си­ко­на тре­ба оче­ки­ва­ти та­кву екс­клу­зив­ност ли­ков­не пре­зен­та­ци­је и оба­ве­зне – сли­ке са сце­не. Ква­ли­тет књи­зи да­ва­ће и ви­ње­те ли­ков­них умет­ни­ка.

– И на­ша исто­ри­ја би­ће ис­при­ча­на кроз пред­ста­вља­ње ре­пре­зен­та­тив­них де­ла, а она, да под­се­тим, по­чи­ње до­ла­ском ру­ских еми­гра­на­та у Бе­о­град, чи­ме су ство­ре­ни усло­ви за осни­ва­ње Ба­ле­та На­род­ног по­зо­ри­шта (1923), до­да­је наш са­го­вор­ник.

Оно што Дра­го­вић сма­тра по­себ­но ва­жним би­ће ко­мен­та­ри пред­ста­ва из пе­ра чла­но­ва ти­ма ко­ји је још у фор­ми­ра­њу.

– Ко­мен­та­ри ће би­ти ана­ли­тич­ни и ста­вље­ни у исто­риј­ски кон­текст. На­по­ме­нуо бих да уз мно­ге на­сло­ве у ова­квој књи­зи не иде и кла­си­чан ли­бре­то, већ по­сто­је са­мо иде­је или оно што би­смо на­зва­ли ски­цом. У том сми­слу, ово ће би­ти по­сао да­ле­ко ком­плек­сни­ји од ра­да на Лек­си­ко­ну ОПЕ­РА, јер та­мо ма­хом по­сто­је кон­крет­не „при­че”. Ов­де ће ауто­ри мо­ра­ти до­бро да се по­тру­де да су­шти­ну де­ла, по­себ­но оних мо­дер­ни­јих, пре­не­су чи­та­о­цу, што зах­те­ва и ви­шак кре­а­тив­но­сти.

Ка­ко ни­је ла­ко „пре­при­ча­ти” де­ла без кла­сич­не при­че, Дра­го­вић је то илу­стро­вао ма­лом зго­дом из ви­со­ког све­та игре. Јед­ном су чу­ве­ног ко­ре­о­гра­фа Жор­жа Ба­лан­ши­на упи­та­ли шта је тач­но хтео да при­ка­же сво­јим ба­ле­ти­ма на Ба­хо­ву му­зи­ку, а он је нај­јед­но­став­ни­је од­го­во­рио: „Са­мо Ба­хо­ву му­зи­ку”.

Му­ха­рем Ше­хо­вић