Ако су политичари убили Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, а опело одсвирали ратни бубњеви у току деведесетих година прошлог века, Дејан Новачић, аутор књиге „СФРЈ за понављаче”, поклонио јој је урнебесну комедију. Његова књига, која је недавно доживела четврто издање, јесте горко-слатка, духовита приповест о једној невероватној земљи која је нестала.

Према речима Дејана Новачића, идеју за књигу добио је док је писао прилоге за „Лексикон југославенске митологије”.

– Непосредна инспирација ми је био есеј Дубравке Угрешић „Конфискација памћења” из књиге „Култура лажи”. Оба наслова говоре сами за себе – објашњава Новачић.

Док је писао прилоге за сајт „Лексикона”, идеја га је, како каже, повукла, па је одлучио да направи свој мини лексикон.

Правим историчарима који се озбиљно баве истраживањем „срећне земље радника и сељака”, Новачићево иронично, сетно, а на тренутке и цинично штиво не може бити од помоћи. Међутим, аутор ово дело и није стварао за стручњаке. Зато ће добри познаваоци ондашњих прилика уживати у хуморном и прилично веродостојном приступу Југославији. А неки би могли и да се наљуте.

Као, рецимо, Велимир Бата Живојиновић, који је, по Новачићу, носилац Каубојске споменице 1941. године. Или, они који су полагали пионирску заклетву и, попут потписника ових редова, провели бесану ноћ паралисани од страха да неће успети напамет да науче заклетву која почиње са „Данас, када постајем пионир...” Да би већ сутрадан открили како један чика чита заклетву, а ти само понављаш за њим!

Одељак посвећен Титовим пионирима, код Новачића има и поднаслов „Чему служе и чиме се хране”.

– Пионири су мали људи у црвеним марамама. Главни посао пионира је да иду у школу и дочекују друга Тита и другарицу Јованку кад се врате кући са пута. Пионири имају обавезу да расту, па су зато за њих својевремено били отворени „млечни ресторани”, где су сиромашни пионири добијали млеко бесплатно – бележи Новачић и у наставку описује пионирско малтретирање приликом испијања рибљег уља.

Нико није поштеђен Новачићевог монтипајтоновског приступа стварности бивше СФРЈ. Тако „функционере” те земље дели на две групе: руководиоце и Херцеговце. Они су могли да се нађу искључиво у Београду, Загребу и Сарајеву. У Загребу се зову Загорци, а у Београду Црногорци. За неупућене, ту су објашњења за скраћенице ОНО и ДСЗ, затим најзначајније привредне гране, а то је новокомпонована народна музика, као и чему су служиле радне акције. Што се пољопривреде тиче, њоме су се, по Новачићу, бавили земљорадници, сточари и већина радника у друштвеном сектору. А највише од свих Захарије Трнавчевић.

– Његова улога у развоју пољопривреде је толико велика да је ТВБ о њему снимила документарну серију под називом „Знање-имање” – описује Новачић.

Ту су и тумачења због чега је Тито постао бравар, па Броз, па „мртвак”, око чега су се Срби, Хрвати и остали Босанци слагали (да су Словенке лаке, а да су најбоље рибе у Београду). 

Дејан Новачић је рођен 1961. године у Београду. Дипломирао је на Катедри за општу књижевност. Поред прилога за „Лексикон југославенске митологије”, радио је и као новинар у редакцијама широм Југославије. Тренутно ради као службеник у Даблину, а успут пише блог и ускоро покреће интернет часопис „Отписани”. „СФРЈ за понављаче” штампао је издавач „Stylos” из Новог Сада, први пут 2002. године, а књига је преведена на словеначки и македонски језик.

Свакако, нове генерације тешко ће схватити зашто је некада давно био важан човек Фикрет Абдић звани Бабо или, пак, Слободан Пенезић звани Крцун. Ипак је то, пре свега, књига за оне који су рођени пре 1980. године. Тешко је објаснити девојци, коју у жаргону зову „Вучко”, дакле рођеној 1984. године у време Олимпијаде у Сарајеву, зашто је Алија Сиротановић био веома значајна личност, иако је био само рудар са манекенским лицем. Зато је књига Дејана Новачића битан документ, јер је већину Југословена вероватно само смех спасао од лудила када је почео тотални распад њихове велике земље.