Жарко Команин (1935), добио је недавно Повељу за животно дело коју додељује Удружења књижевника Србије. Његов нови роман „Љетопис вјечности” (Грађа за роман о смрти и васкрсењу Симона Рујанића из Пелинова. Комади изгубљене приче), који је објавила Српска књижевна задруга, у 101. Колу, ушао је у најужи избор за НИН-ову награду. Предговор за овај роман, који је својеврсни наставак романа „Ако те заборавим, мој оче”, написао је Петар Пијановић.

Команин је аутор драма: „Пелиново”,  „Вожд Карађорђе и кнез Милош”,  „Тимочка буна”,  „Пророк”, „Огњиште”,  „Годо је дошао по своје”,  романа:  „Колијевка”,  „Преступна година”,  „Костанићи”, „Провалије”,  „Господ над војскама”... Бранко Ћопић је, својевремено, две књиге, као две громаде, издвојио: „Пелиново”  Жарка Команина и „Међу Вука Манитога” Матије Бећковића, а Меша Селимовић је роман „Колијевка” оценио као „догађај године у култури”.  Дела Жарка Команина превођена су на француски, руски, словачки, енглески, италијански, румунски, македонски...

Роман започиње одломком из „Књиге пророка Језекиља”. Бавите се, дакле, васкрсењем, васкрсењем истине?

Зидајући своје дело, трудио сам се да угађам Богу а не људима, јер не тражим славу од људи, али ми је мило што се Удружење књижевника сетило мене. И Језекиљине кости од пре три хиљаде година, и Христове кости од пре две хиљаде година, и кости из наших деоба у последњем рату, и кости свих поражених из свих времена, светле из јама, испод земље, где је била сакривена и наша црква. У нашој „проклетој авлији” истина је закопана испод земље и одатле светли и вапи да изађе на свет. Та истина и те кости, осветлеле су јаме безданице које су биле у мраку, јер у мојим књигама ја се не светим, него покушавам да откопам истину о тим костима и тако васкрснем и кости и истину.

Зашто су идеолошке деобе код нас биле тако снажне и тако трагичне?

Моја књига је напуњена побуном и заборавом. Деобе у Другом светском рату, које су изазвали Брозови људи, разориле су наше и духовно и физичко биће. Што је најстрашније, целокупна НОБ литература, сем Ћопићевог „Пролома”, лагала је и о нашем страшном полому. У мојим књигама деобе имају две обале, и Морава и Морача имају по две обале. Ни сам не знам откуда толика мржња победника према пораженима. Можда зато што су победници убили Бога, јер кад нема Бога све је дозвољено.

Читаву причу сагледавате из угла поражене стране?

Моја мајка ме је сачувала од освете и мржње, у мојим делима ујамљени опраштају онима који су их јамили и сматрају да је теже онима који бацају у јаме него ујамљенима. Нажалост, победници се никад нису кајали. Можда је једини Танасије Младеновић успео да савлада себе и да јавно каже: „Ми српски комунисти издали смо свој народ”. Не знам ниједног победника, нити интелектуалца, нити обичног сељака из страшне победничке армије да се покајао. Због Младеновића, великог песника, моја мајка је срећна што се њен син не свети, већ сведочи. Када сам био у Паризу видео сам у „Монду”, поводом неке од годишњица европских логора, да нигде не помињу Јасеновац. И поема Ивана Горана Ковачића „Јама” живела је кратко после Другог светског рата, и њу су „ућуткали”, а поема „Јама” је –  Јасеновац.

Откривате истину која је била затрпана под земљом више од шест деценија?

Ни данас не може да се откопа истина о нашем полому, јер Јакова Рујанића нису у јаму бациле усташе већ комунисти. Брозов „нови човек” све уништава и укида чак и Бога, коме суди после Другог светског рата, у Горњем Пољу код Никшића. Па ипак, у мојим књигама нема мржње, нити жеље за осветом, али је страшно што не могу ни да се помере наталожене и накалемљене лажи од стране победника о нашим деобама и страшном полому.

Ваш роман је, у ствари, побуна против заборава. Отац живи у сећањима сина Симона Рујанића?

Мој јунак Симон Рујанић само се сећа, не свети се. Он размишља онако како хоће Приповедач Бездановић, мада је важније како ради и како тка сама прича. Зато што прича и причање ослобађају и Приповедача Бездановића и Симона Рујанића од свега што стеже слободу и саму причу. Тешко је када знаш причу и знаш да је прича само у теби, и знаш да прича може умрети с тобом, сваког тренутка, занавек, а са њом нестаје и њена загонетна и неисказана лепота и немир времена који носи. И кад знаш да прича, неиспричана, може умрети и потонути у „љетопис вечности”, где се ништа не губи и одакле се ништа не враћа. У томе је Дух Причања и Дух Истине.

Приповедач Бездановић ставља знак једнакости између слободе причања и слободе живљења?

Приповедач Бездановић жели да оживи слободу причања као слободу живљења. Јер, истинито причање заслужује слободу као што човек заслужује да може слободно да умре.

Зоран Радисављевић

-------------------------------------------------------

Шта раде потомци Његоша

„Политика” је у новогодишњем броју, на првој страни, објавила: „Zага за sутра дзиндзуле већ ове сједмице”. Како гледате на црноговор, на ново абецедно писмо, на стварање „новог човека” у Црној Гори?

Толико сам запањен на све ово да и кад знам што знам, тешко могу да одговорим. Такозвани „нови човек” се посебно примио у Србији и Црној Гори. Српски и црногорски комунисти су наметнули све ово што се данас дешава нашем народу. После пада комунизма, и даље владају комунисти и клонирани комунистоиди. Владали су разни Милошевићи, Ђукановићи, Месићи, Глигорови, Дрновшеци – све чланови Централног комитета. И човек не зна да ли да плаче или да се смеје што се потомци Његоша, Марка Миљанова, Стефана Митрова Љубише, не покоравају истини већ лажима и комунистичкој догми. Можда се треба спрдати свему томе, као што то чини Матија Бећковић, могу само да замислим шта би данас на све ово рекао Миодраг Булатовић, а ја остајем без речи и стидим се за друге.