Čovek koji ume da posmatra život i kretanje u velikom gradu, kakav je London, nikada nije besposlen. Vidi lepotu i u ljudima koji teško zarađuju za život, i možda o njima neće reći ništa novo, ali biće jedan od retkih koji im je zaista posvetio pažnju. „Bili biste začuđeni šta sve jedan čistač ulica može da vam kaže, počev od opisa kutija za cigarete koje je sakupio, pa do odseva svetlosti sa neke zgrade...”, kaže Krejg Tejlor (1976), do pre deset godina Kanađanin, sada Britanac, gost upravo završenog Petog međunarodnog festivala kratke priče „Kikinda šort”. Bio je tu jedini pripovedač koji je „izvodio” svoju prozu, zbog toga što njegova knjiga „Milion sićušnih komada o Britaniji” sadrži upravo kratke proze koje predstavljaju dijaloge, sa tek naslućenom poentom, ili otvorenim pitanjem. Razgovor sa Tejlorom vodili smo usred četvrtfinalne utakmice između Gane i Urugvaja u beogradskom SKC-u, a praćenje Svetskog prvenstva u Južnoj Africi osmišljeno je kao deo celovečernjeg čitanja kratkih priča pisaca iz sedamnaest evropskih zemalja.

– Došao sam u London na školovanje, ali u njemu sam ostao zbog toga što me je neodoljivo privukla životnost ovog grada i njegova multikulturalnost. Srećom, mogao sam da pišem za „Gardijan”, tako da sam imao još razloga da ostanem. Kada dođete u neki grad primećujete više stvari od ljudi koji u njemu žive, tako da je za mene svaki razgovor ljudi u prolazu, koji sam načuo, imao neko značenje. Svaka scena mogla je da se razvije u komad. Moja knjiga „Milion sićušnih komada o Britaniji” sačinjena je od blizu stotinu kratkih priča, veličine od dve stranice do samo jedne rečenice. Igrajući se formom, pojedine prizore svodio sam na samu, ogoljenu, suštinu. Na jednu uspaničenu rečenicu može da se svede komad o strahu od terorizma, u čijem središtu je ostavljena torba na pločniku – kaže za naš list Krejg Tejlor.

Kratki komadi ovog autora, pored „Gardijana”, objavljivani su i u „Njujork tajmsu” i u „Gloubu”, a neki su bili odštampani na torbama koje su uručivane pobednicima Filmskog festivala u Kanu. Ovi „sićušni” komadi govore o svemu što je lepo ili problematično danas u Velikoj Britaniji. Međutim, Tejlor je ove slike osmislio fragmentarno, zbog toga što, kako kaže, nije želeo da daje „velike izjave” o Britancima.

– Pišem o običnim stvarima, o onome što je tragikomično, o muževima koji varaju žene, o ženi koja u pijanstvu svom prijatelju izjavljuje ljubav, o emigrantima iz Istočne Evrope; prizorima u kojima vladin službenik viče na dete čiji roditelji ne znaju engleski, o Poljakinji koja se zaljubljuje u Pakistanca. Takvi komadi vrve od antagonizama, od ljudi koji su se gotovo sudarili u životu, i upravo kroz takve priče pokušavam da dočaram lepe i teške stvari multikulturalnosti. Inače, moj omiljeni pisac je Džozef Mičel, koji je živeo u prvoj polovini 20. veka u Njujorku, i koji je takođe pisao o ljudima – dodaje Krejg Tejlor.

Budući da je prvi put boravio u Kikindi i u Beogradu, po navici je istražio upravo ona iskustva koja sam nije doživeo.

– Nikada nisam bio u ratu, nemam brata koga su mobilisali, međutim, ono što čini putovanje upravo je razgovor sa drugima i drugačijima. U detinjstvu sam imao druga Lazu Ilića, ali tada nisam ni primećivao da je Srbin. Kao rođeni Kanađanin, mnogo sam razmišljao o bivšoj Jugoslaviji, koja je u Kanadi dugo bila primer uspešne višenacionalne zajednice. Sećam se Olimpijade u Sarajevu iz 1984. godine. Sada, međutim, osećam da Srbija izlazi iz nečega, da se život vraća na stare osnove, i, kao ono što je dobro, vidim da srpski književnici pišu o skorašnjoj istoriji, da postavljaju pitanja o identitetu, da definišu probleme, što i jeste njihova uloga u društvu – smatra Tejlor.

Kao pisac i urednik časopisa „Five Dials” (živi samo od toga i pisanja), Tejlor ističe na je tržište kratke priče u Velikoj Britaniji oskudno, tako da je potrebno mnogo dovijanja kako bi bila objavljena knjiga kraće proze.

– To mi smeta kao Kanađaninu, koji dolazi iz jedne od najboljih tradicija kratke priče Alis Manro, Kerol Šilds... Međutim, roman je odneo potpunu prevagu u odnosu na kratku priču i poeziju – objašnjava naš sagovornik.

Kaže još i da nastavlja da piše o ljudima koje sreće na ulicama Londona, koji su voljni da govore o svojim zanimanjima sa puno pažnje, i koji ga uvek nanovo iznenade direktnošću ili lepotom onoga što su rekli. A nosi i puno beleški sa putovanja po Srbiji.

Marina Vulićević