Човек који уме да посматра живот и кретање у великом граду, какав је Лондон, никада није беспослен. Види лепоту и у људима који тешко зарађују за живот, и можда о њима неће рећи ништа ново, али биће један од ретких који им је заиста посветио пажњу. „Били бисте зачуђени шта све један чистач улица може да вам каже, почев од описа кутија за цигарете које је сакупио, па до одсева светлости са неке зграде...”, каже Крејг Тејлор (1976), до пре десет година Канађанин, сада Британац, гост управо завршеног Петог међународног фестивала кратке приче „Кикинда шорт”. Био је ту једини приповедач који је „изводио” своју прозу, због тога што његова књига „Милион сићушних комада о Британији” садржи управо кратке прозе које представљају дијалоге, са тек наслућеном поентом, или отвореним питањем. Разговор са Тејлором водили смо усред четвртфиналне утакмице између Гане и Уругваја у београдском СКЦ-у, а праћење Светског првенства у Јужној Африци осмишљено је као део целовечерњег читања кратких прича писаца из седамнаест европских земаља.

– Дошао сам у Лондон на школовање, али у њему сам остао због тога што ме је неодољиво привукла животност овог града и његова мултикултуралност. Срећом, могао сам да пишем за „Гардијан”, тако да сам имао још разлога да останем. Када дођете у неки град примећујете више ствари од људи који у њему живе, тако да је за мене сваки разговор људи у пролазу, који сам начуо, имао неко значење. Свака сцена могла је да се развије у комад. Моја књига „Милион сићушних комада о Британији” сачињена је од близу стотину кратких прича, величине од две странице до само једне реченице. Играјући се формом, поједине призоре сводио сам на саму, огољену, суштину. На једну успаничену реченицу може да се сведе комад о страху од тероризма, у чијем средишту је остављена торба на плочнику – каже за наш лист Крејг Тејлор.

Кратки комади овог аутора, поред „Гардијана”, објављивани су и у „Њујорк тајмсу” и у „Глоубу”, а неки су били одштампани на торбама које су уручиване победницима Филмског фестивала у Кану. Ови „сићушни” комади говоре о свему што је лепо или проблематично данас у Великој Британији. Међутим, Тејлор је ове слике осмислио фрагментарно, због тога што, како каже, није желео да даје „велике изјаве” о Британцима.

– Пишем о обичним стварима, о ономе што је трагикомично, о мужевима који варају жене, о жени која у пијанству свом пријатељу изјављује љубав, о емигрантима из Источне Европе; призорима у којима владин службеник виче на дете чији родитељи не знају енглески, о Пољакињи која се заљубљује у Пакистанца. Такви комади врве од антагонизама, од људи који су се готово сударили у животу, и управо кроз такве приче покушавам да дочарам лепе и тешке ствари мултикултуралности. Иначе, мој омиљени писац је Џозеф Мичел, који је живео у првој половини 20. века у Њујорку, и који је такође писао о људима – додаје Крејг Тејлор.

Будући да је први пут боравио у Кикинди и у Београду, по навици је истражио управо она искуства која сам није доживео.

– Никада нисам био у рату, немам брата кога су мобилисали, међутим, оно што чини путовање управо је разговор са другима и другачијима. У детињству сам имао друга Лазу Илића, али тада нисам ни примећивао да је Србин. Као рођени Канађанин, много сам размишљао о бившој Југославији, која је у Канади дуго била пример успешне вишенационалне заједнице. Сећам се Олимпијаде у Сарајеву из 1984. године. Сада, међутим, осећам да Србија излази из нечега, да се живот враћа на старе основе, и, као оно што је добро, видим да српски књижевници пишу о скорашњој историји, да постављају питања о идентитету, да дефинишу проблеме, што и јесте њихова улога у друштву – сматра Тејлор.

Као писац и уредник часописа „Five Dials” (живи само од тога и писања), Тејлор истиче на је тржиште кратке приче у Великој Британији оскудно, тако да је потребно много довијања како би била објављена књига краће прозе.

– То ми смета као Канађанину, који долази из једне од најбољих традиција кратке приче Алис Манро, Керол Шилдс... Међутим, роман је однео потпуну превагу у односу на кратку причу и поезију – објашњава наш саговорник.

Каже још и да наставља да пише о људима које среће на улицама Лондона, који су вољни да говоре о својим занимањима са пуно пажње, и који га увек наново изненаде директношћу или лепотом онога што су рекли. А носи и пуно белешки са путовања по Србији.

Марина Вулићевић