– Има глумаца који су избирљиви и који следе свој унутрашњи инстинкт. У том смислу сам атипична. Играм само оно што ме интересује и то ми је сасвим довољно. У овим годинама могу себи да дозволим да радим само оно кроз шта могу нешто да искажем, зато сам и пристала да радим текст „Малецки”, јер има поруку која ми се допада, а која гласи: свако има право на свој избор. Нико не сме и нема право да га у томе спречава, без обзира колико тај избор другим људима деловао немогућим – каже глумица Цвијета Месић. Управо се после дуже паузе премијерно представила позоришној публици улогом Ребеке у представи „Малецки” младог израелског писца Лиора Залмансона, у режији Сање Браун, Београђанке која већ две деценије живи у Израелу.

Цвијета Месић, дугогодишња глумица Југословенског драмског позоришта овога пута остварила је нову сценску јунакињу на сцени позоришта „Модерна гаража”у Београду. А ко је и каква је њена нова хероина каже:

– Тумачим Ребеку, жену која је много старија од мене, која има 80 година. Која је посебног карактера и иза себе има богат живот. Заправо, играм баку код које долази унук да сними на касети њену животну причу која крије много тајни. Лепо је радити дуо драму јер глума долази до изражаја, а важно је и да вам партнер одговара по сензибилитету, у овом случају са младим глумцем Николом Јовановићем сам пронашла заједнички сценски израз.

На сцени матичног ЈДП-а Цвијета Месић тренутно наступа у три представе „Драма о Мирјани и овима око ње”, Ивора Мартинића, у режији Иве Милошевић, „Сањари” Роберта Музила, у режији Милоша Лолића и „Драги тата” Милене Богавац у режији Бориса Лијешевића. Месићка уз то игра и у Београдском драмском позоришту у остварењу „Анђели у Америци” Т. Кушнера у режији Горчина Стојановића и у представи „Секс за почетнике” у режији Алисе Стојановић Малог позоришта „Душко Радовић”.

– Продукција више није толика и таква каква је била. Ситуација у култури је уопште страшна. То наравно није ништа ново. Први пут у историји ЈДП-а се дешава да се ништа не ради. Што је потпуно ненормално, јер позориште мора да има продукцију, да живи. Ситуација у ЈДП-у, наравно, није таква због смене управника: одласка Бранка Цвејића и доласка Тамаре Вучковић на његово место, већ једноставно нема новца. Када се у нашем позоришту упали светло ми смо већ у дугу. Сцена „Студио” на којој се играју савремени комади је затворена. Од Нове године у том простору више не играмо представе што најбоље говори да је у питању радикалан потез, рез који је очигледно морао да се деси.

Да ли је само новац у питању, питали смо нашу саговорницу, јер, незванично, поједине представе са репертоара ЈДП-а су лоше посећене?

– Не могу да улазим у репертоарску политику, нити да коментаришем шта ће да се игра. Дешава се нешто и са публиком, мада , неке представе су и даље пуне. Ево, пре неко вече Молијеров „Тартиф” у режији Егона Савина је био пун. Наша „Драма о Мирјани” је доста посећена, али је исто тако „Буба у уху” Ж. Фејдоа, у режији Љубише Ристића увек пуна. И тако је већ 40 година. Не знам да ли наши гледаоци једноставно воле да оду у позориште да се забаве или је проблем у нечем другом. Живи се тешко, то је опште место, али са друге стране живимо у доба маркетинга... Уз све то, ипак се надам да ће се ЈДП опоравити.

Упоредо са глумом Цвијета Месић професионално се бави макробиотиком, а керамиком из хобија.

– Глума је основа мог живота, оно што сам ја и нешто што ме радује. Макробиотиком се бавим врло озбиљно јер сам завршила факултет у Сан Дијегу. То је моја мисија у животу поред глуме. С обзиром да према извештају светских здравствених организација сваки други човек има неку дегенеративну болест, осетила сам потребу да се укључим у решавање тог проблема, да помогнем људима да нешто промене у својој свести. Престала сам пре 15 година да једем месо јер нећу да учествујем у убијању животиња. Још у Библији пише да човек може да се храни зрневљем, мислим да човек у својој природи осим у екстремним случајевима може да буде здрав иако не једе месо. Много се убија на свим плановима, па више нисам желела да учествујем у томе – каже уметница и додаје:

– Често боравим у Америци, јер ми је тамо део породице. И тамо је криза. Наравно не оваква као код нас, јер они су много боље живели, па сада кад мало лошије пролазе сматрају да су у великом проблему. А ми живимо на простору који је судбински одређен да све прелази преко њега, да се све прелама преко нас и некако сви јако тешко живимо и уметници, и инжењери, и службеници, и други људи. Свели смо се на базичне ствари, тако да је оно што нас оплемењује, а то је уметност нажалост све мање доступна људима. И то је трагично. Мислим да је најтрагичније када човек не може да задовољи своје духовне потребе, своју вертикалу, а уметност помаже у том смислу. Ако то немате онда се сводите на зомбиране људе који јадни пролазе кроз живот, и не знајући да су живи.