Od našeg specijalnog izveštača
Beč – Pred otvaranje dva najveća festivala moderne igre u Austriji – salcburškog Zomerscene i bečkog Impuls tanca – jedna evroazijska produkcija medije i publiku posebno je isprovocirala. „Lovely Liquid Lounge”, projekat nastao u kooperaciji trupe Likvid loft Krisa Haringa (Zlatni lav za najbolji performans, Bijenale 2007) i plesne trupe Đin Ćin ima sve šanse da postane hit letnjeg festivalskog programa. Karte za svetsku premijeru, kojom je u četvrtak otvoren Zomerscene, odavno su bile rasprodate. A slede nova izvođenja: u Beču, Diseldorfu, Španiji, Švajcarskoj i u Šangaju.

Osmišljen kao laundž set iz pet modula, u kojima se prepliću muzika, ples, primenjena umetnost i moda, „Lovely Liquid Lounge” je omaž koreografkinji Đin Ćin, koja je učesnik, ali ne i jedan od autora projekta. Likvid loft je osmislio koncept baziran na životnoj priči jedne neobične ličnosti koja je višestruko uznemirila konzervativnu Kinu. Đin Ćin bio je prvi student koji je sa stipendijom poslat u SAD, prvi Kinez kome je odobrena promena pola, prva neudata žena koja je mogla da usvoji dete, osnivač je prve privatne baletske trupe u Kini (1987) i šangajskog internacionalnog festivala savremene igre.

Do saradnje Haringa i Ćin nije došlo slučajno:

– Đin Ćin je sedela u žiriju koji nas je nagradio Zlatnim lavom na Bijenalu. Pošto joj se veoma svideo naš performans, pozvala nas je da gostujemo na njenom festivalu u Šangaju – opisuje Kris Haring početak ove zanimljive kooperacije.

Gostovanje Likvid lofta u Kini Haring poredi safilmom „Izgubljeni u prevodu” Sofije Kopole. Haring ne krije svoje oduševljenje samodisciplinom i perfekcionizmom kineskih igrača:

– U Šangaju smo dobili priliku da održimo plesnu radionicu i tu je nastala prava ludnica. Saradnja sa azijskim umetnicima dovela je do tako bizarne konglomeracije kultura i igračke tehnike, da sam shvatio da moram da napravim jedan projekat sa njima.

Koncept produkcije „Lovely Liquid Lounge” baziran je na dualitetu polova i zameni socijalnih uloga.

– Pokušali smo da izbegnemo preteranu konfrontaciju sa polnim identitetom. Život Đin Ćin je već neko vreme veoma jasno definisan, ona je u međuvremenu postala žena i majka. Kroz sve te priče i objašnjavanja prošla je nebrojeno puta. Međutim, pošto je to što jeste, unikat, priča se neminovno vraća na transformaciju. Upravo zbog tog njenog polariteta, naš projekat je stvarno dosegao maksimum. Koncept jeste naš, ali fascinira to što je Ćin našu ideju prihvatila veoma otvoreno.

Opasnost od ponavljanja poznatog rešena je statičnom ulogom Ćin kao „voditeljke” koja preuzima naraciju. U toku performansa iskrsavaju teme koje su nepojmljive za Evropljane, a igrače koji pričaju samo kineski koordinira i balansira Ćin.

Greške u plejbeku su namerne, igrač koji bi trebalo da peva na engleskom ne razume tekst na koji otvara usta.

– To je izvanredno, jer se sve vreme radi o lažiranju sveta. Mi falsifikujemo njih, oni falsifikuju nas – objasnio je Haring.

-----------------------------------------------------------

Đin Ćin za „Politiku”: Igrati svoj život

Pre tačno tri godine koreografkinja Đin Ćin je pokrenula internacionalni Festival savremene igre u Šangaju. Njena autobiografija „Šangajski tango”, objavljena 2006. sa podnaslovom „Moj život kao vojnika i igračice”, prevedena je na nekoliko svetskih jezika. Đin Ćin je dala ovaj intervju specijalno za „Politiku”.

Učesnik ste u predstavi o sopstvenom životu koju je koncipirao neko drugi...

Pristala sam na saradnju sa Likvid loftom jer me je Krisova produkcija „Umetnost zavođenja”, koju smo nagradili u Veneciji, potpuno „oduvala”. Likvid loft stvara produkcije sa puno inteligencije, kroz interakciju svih elemenata jednog performansa. Andreas Berger komponuje na licu mesta, njegova veština kreiranja trenutka prosto je neverovatna.

Pošto smo Kris i ja veoma različiti u kreativnom procesu, mislim da rezultat „LovelyLiquidLounge” ne može biti neinteresantan. Skupljanje materijala i usmeravanje u dobroj koordinaciji su ono esencijalno, što ne znači da nismo prošli kroz bezbrojne diskusije o tome šta želimo da pokažemo publici. Možda je u pitanju kulturološki problem?

U ovoj produkciji radi se o višestrukoj dualnosti identiteta?

To je kopi/pejst performans u kome se pojavljuju intimni detalji iz moje prošlosti. Nismo želeli da upotrebimo konkretne priče i kreirali smo kompleksnu slagalicu od koje publika može da stvori sliku koju želi. Ja sam madam koja drži klub – pričam priče koje su neverovatno višeslojne, a rez je indikovan uključivanjem i isključivanjem mikrofona. U jednom trenutku govorim o braku i vezama, u drugom o drugačijim stvarima, ali jako neteatralno.

U vojsci ste stekli baletsko obrazovanje...?

Ne samo to. Čak sam dogurala do čina pukovnika! Kina se ugledala na Sovjetski Savez, tako da naša vojska ima najbolje moguće obrazovanje u oblasti sporta i umetnosti: plesa, akrobatike, teatra. Pohađala sam vojnu umetničku akademiju na kojoj sam učila klasični balet. Tek kasnije sam otkrila savremeni ples, koji je u Kini, naravno, bilo nemoguće razraditi, umetnost zavođenja, jer nije kolektivne već individualne prirode.

I pored dobrih prilika za karijeru na Zapadu i višegodišnjeg boravka u Njujorku, vratili ste se u Kinu. Jeste li bili uplašeni od reperkusija zbog vašeg „životnog stila”?

Kada sam ponovo kročila nogom na kinesko tlo, rekla sam sebi – ovo je moje kulturno nasleđe, ovde mogu nešto da promenim. Nikada se nisam plašila, ali sam bila zabrinuta. Znala sam da postupam ispravno, ali da za to nije pravi trenutak. Želela sam da promenim sebe, a ne svet oko sebe, a bila mi je potrebna majčina podrška da postanem ono što sam danas. Moja porodica je htela da budem srećna, iako sam sigurna da je transseksualnost veliki šok za svakog roditelja.

Šta mislite kako će Kinezi reagovati na „Lovely Liquid Lounge”?

U komadu je mnogo materijala prema kojem ljudi imaju distancu i tema o kojima se ne priča – istorija, realne situacije, otvorena pitanja o onome šta posedujemo i šta gubimo. Jedva čekam da vidim reakciju publike u Kini.

Marina Bauer