Историја Опере Народног позоришта у Београду није мала, али је мало певача који су били на њеном челу. Те тешке улоге у тешким временима прихватила се овог месеца млада Катарина Јовановић, сопран са каријером на међународној сцени. Она се представљала у насловним и престижним ролама у операма: „Травијата”, „Норма”, „Дон Ђовани”, „Тоска”, „Боеми”, „Евгеније Оњегин”, „Трубадур”... Недавно смо је гледали и на француском каналу „Mezzo”, а нова директорка Опере ради и са студентима на ФМУ и, како нам рече, своју наставу види и као лично певачко усавршавање. Оптимизам је, чини се, био њена „карта” за она позната директорска места на 1. галерији театра.

Ови зимски дани протичу Вам у троуглу Лондон–Париз–Београд... Није Вас било лако наћи?

Заборавили сте Александровац жупски где се налази део моје менталне равнотеже међу свим овим помало лудим обавезама. Али, ја волим свој посао, моју велику страст. Зато све стижем и добро се осећам у свему томе. Иако је некада јако тешко, стигне ме умор, морам стално да пазим на глас, здравље, кондицију... Моја срећаје што имам фантастичне родитеље, брата и ујака, партнера пуног разумевања и подршке и неколико пријатеља. Имам и професорку певања, тренера, фонијатра, психијатра, агенте... Сви они чине да се добро осећам. А ја се заузврат трудим да добро звучим, да сам уверљива на сцени, да свакога дана све боље певам, да издржим све што међународна каријера подразумева, да будем насмејана, пријатна и – да верујем у себе и свој таленат.

Сада сам и директорка Опере. Велика је то обавеза, али исто тако и задовољство.

Како Вам је у тој новој улози, најистинитијој, коју „пише” живот?

Овде сам окружена људима који пролазе кроз мање-више исте ствари као ја, имају сличне проблеме везане за разне извођачке неурозе и питања самопоуздања. Верујем да то што сам и сама оперска певачица чини моје колеге сигурнима да знам шта радим, да ми је основна мисао њихова добробит и висок ниво извођења. Крунско мерило ми је квалитет и вокално здравље сваког солисте, као и јасан и планиран уметнички развој. У тој борби за што боља извођења доћи ће сигурно и до неких неслагања, понекад ћу морати да кажем и ствари које колеге не желе да чују, које у првом трену заболе. Можда ће некада нешто изгледати немогуће и несавладиво, али сам сигурна да колеге разумеју да никада од њих нећу тражити оно што од мене није тражено. Најважније је што сам у управи позоришта и дирекцији Опере окружена позитивним, вредним и добронамерним људима, и што су сви у ансамблу вредни пажње и бриге. Мислим да нас чека једно узбудљиво раздобље, пуно рада, нових подухвата, свежих идеја, иновација, једно динамично, „пролећно” време. Биће тешко, али и задовољавајуће, јер јако је важно да извођач победи своје страхове и сруши неке „зидове” које су други сазидали.

Шта се још догоди када у стару Оперу дође нова, млада директорка...?

Ништа драматично! Зграда и даље стоји, представе и даље иду, уче се нове улоге, гланцају старе, преговара се са новим људима, доводе гости, гради се вера у себе, не руши се ништа што је здраво и солидно, подржава се рад, залагање, позитиван, али реалан поглед на ствари. Мој основни циљ је да се квалитет извођења подигне на што виши ниво. И то је све. Ко то не жели, и није му место у Опери.

И још: 15. априла је премијерна обнова „Севиљског берберина”, враћамо на сцену режију поштованог Боре Поповића, као омаж деценијама које је посветио раду у овом театру. Дириговаће Ана Зорана Брајовић, баш као и 29. маја –на премијери „Лучије од Ламермура”, у режији Џона Рамстера, једног од најперспективнијих младих британских редитеља. А 26. октобра биће премијера „Фигарове женидбе”, у режији великог Јиржија Менцла и под диригентском управом Премила Петровића, чиме се наша Опера враћа на Бемус.

Економска криза је свуда око нас. Тај „фантом” ушао је и у Оперу. Како се са тим носити?

Економска криза траје већ дуго. У целом свету. Ако једна Чечилија Бартоли прича на француској ТВ како данас има све мање и мање посла за уметнике светског гласа, онда је јасно да то није тренутна ствар, већ постаје питање прилагођавања и питање самог опстанка. А правила су у суштини иста као и увек. Треба се навићи да је квалитет главни критеријум и да од њега директно зависи колико ће новца неко у нас да инвестира. Ми смо главна национална кућа и на државном смо буџету. Зато је беспрекорност извођења, као резултат креативних, логичних и одговорних одлука, најважнији циљ и највећи изазов.

Шта сопран Катарина Јовановић највише дугује београдској публици?

Наша публика ме је увек подржавала и волела, чак и када сам радила неочекиване ствари или изговарала непопуларне реченице. Заузврат, ја сам одана београдској публици и дајем најбоље што могу. Не ради се о томе шта ја дугујем публици или публика мени, већ о једном добром односу поштовања и љубави који ће, што се мене тиче, трајати заувек.

Мухарем Шеховић

----------------------------------------------------------

Живео скајп!

– Мој типичан дан, било где да се налазим, почиње дугачким разговором са мојим замеником у Опери Драганом Стевовићем и управником Божидаром Ђуровићем. Живео скајп! Причамо о претходном дану, Драган ми подноси детаљан извештај о извођењу ако га је било прошле вечери, решавамо текуће проблеме, планирамо репертоар, бринемо о томе како се солисти осећају и какве резултате постижу у улогама које интерпретирају, како звучи оркестар, да ли је гост диригент задовољио наша очекивања и ми његова, да ли смо спремни за долазак солисте какав је Зоран Тодоровић, који гостује 13. марта, као Пинкертон, после 18 година одсуствовања из Београда. Затим, имамо 10. априла мог драгог колегу Николу Мијаиловића у улози Оњегина.

После тих јутарњих договора, бавим се собом на разне начине, зависно од тога где се налазим. То је учење новог репертоара, вежбање, настава на ФМУ, час певања код моје професорке, одлазак на тренинг, шетње, читање, часови филозофије...Дан се опет завршава разговором са сарадницима о ономе што je било и шта Оперу чека сутра.