Иницијатива за отварање две приватне балетске школе, школе игре Ашхен Атаљанц и департмана Балетске школе Академије Театра миланске Скале у Београду, згоднаје прилика да се запитамо о могућим новим правцима развоја којим би, у најскоријој будућности, могла да крене балетска едукација на овим просторима. С друге стране, извођење на нашим сценама представа изкорпуса „гвозденог” балетског репертоара, све чешће, и све интензивније, непосредно нас суочавају са крајње дискутабилним дометима класичног балетског образовања у овој земљи.

И заиста, који год аспект професионалног бављења класичним балетом да подвргнемо анализи, од овладавања играчком техником, преко усвајања интерпретативних стилова, у свој њиховој префињености, па све до онога што спада у онај толико значајан домен изграђивања односа суштинске посвећености према професији, наш поглед се управља само у једном правцу – балетској педагогији. Професионални балетски ансамбл, по природи ствари, представља изданак балетске школе, а сваки класичан играч располаже техничком основом коју му, „за сва времена”, још као младом, играчки неформираном ученику, пружи таква школа. Другим речима, носиоци балетске едукације морали би бити дубоко прожети племенитим осећањем вишеструке одговорности која им је додељена, како за све оно што ће бити препознато као квалитет у њиховом раду, тако и за сваки, и најмањи облик деградације највиших уметничко-техничких критеријума.

Будући да сваки направљен пропуст током балетског школовања своју ескалацију доживљава далеко од места свог настанка, дакле на сцени, када се врло мало тога може кориговати, наши играчи неправедно остају сами на ветрометини професионалног балетског ангажмана у свој његовој несагледивој сложености и изложени (не)основаним критикама сваке врсте. А заправо, све оно што се нашим играчима замера има једно једино извориште: одсуство озбиљног балетскогшколовања. А оноје неприкосновени стуб неговања класичног балетског академизма, с пуном одговорношћу према деци и њиховој професионалној будућности.

Нажалост, постојећи прописи који регулишу састав наставног кадра у овим школама далеко су од било каквог разумевања природе и потреба балетскеедукације. Потребно је да предавач у балетској школи има факултетску диплому, било коју. Класичан балет у Београду предаје велики број наставникакоји су, након балетске школе,махом завршили факултете друштвених наука. Неважно је што никада нису „осетили” сцену, нити су у међувремену стекли озбиљно образовање на пољу балетске методике. Њиховом статусу се формално указује предност у односу на уметнике са професионалним искуством и доказаном играчком каријером, при чему не сматрамо да између оствареног балетског уметника и доброг педагога неминовно стоји знак једнакости.

Чему онда поменути кадар може подучити будуће играче? Мало чему потребном за чврсте темеље будуће балетскекаријере. Наши педагози са доказаним резултатима данас су махом у пензији, или их је закон удаљио из школе, јер немају високу школску спрему, коју нису ни могли да стекну будући да су половину свог живота провели на сцени и у балетској сали. Поставља се питање да ли ће се образовни систем и надаље задовољавати тиме да његов балетски наставни кадар поседује дипломе политичких наука, технологије, историје уметности или менаџмента? И тако долазимо до суштинског питања. Јер, данас, само свесно самозаваравање може нас одвратити од тога да ниво на који је овде(с)пао класичан балет оценимо, по свим релевантним критеријумима, у потпуности неприхватљивим.

Стога, да ли заиста још увек имамо права да се задовољимо само пуким констатацијама и перманентном критиком? Више не. Сада је тренутак да се крене путем решења.

Милена Јауковић

Сутра: Решење је факултет игре