Оскаровка Кетрин Бигелоу, као млада студенткиња уметности, 70-их година прошлог века учествовала је у уметничким пројектима на њујоршкој сцени.

Тај сегмент времена, данас познате филмске редитељке, документован је на посебан начин у филму београдског уметника Зорана Поповића„Struggle in New York–Борба у Њујорку”(1976), у музичко-сценском наступу њујоршког огранка британске уметничке групе Art and Language (Уметност и језик), с којом је Кетрин Бигелоу тада сарађивала.

У Поповићевом филму у једном тренутку Кетрин Бигелоу има доминантан иступ у перформансу, како због њеног демократског имиџа у белој мушкој кошуљи и џинсу,тако и због текста којиизговара,чији су политички садржај саставили чланови ове уметничке групе.

Филм „Борба у Њујорку” чини 12 сепаратних прилога. Осмислили су их уметници који су учествовали у овом филму са,по сопственој вољи,инсценираним наступимана тему „Уметност и друштво”.

У филму су наступали уметници различитих биографија, међу којима је иједан од зачетника концептуализма, њујоршки уметник Џозеф Кошут, или Ентони Мекол познат по својим концептуалним филмовима The Solid Light Films, концептуалиста Ин Берн, канадски уметници и синдикални активисти, Карол Конде и Карл Бевериџ,уметници-теоретичари Мајкл Корис и Ендрју Менард,немачки уметници Катарина Зивердинг и Клаус Метиг и аутор филма Зоран Поповић.

Такође, филм документује улични бојкот Витни музеја од стране уметника окупљених око „Сусрета уметника за културну промену”,феминистички критицизам уметница Тери Берковиц, Рут Рачлин и Корин Бронфман…

Укратко, окосницу ове филмске приче чине уметници окупљени око покрета „Сусрет уметника за културну промену”, који се одржавао сваке недеље у „Артист спејсу”, а касније у приватним просторима, и потрајао је око годину и по дана.

Филм „Борба у Њујорку” документује и присуство издавачачасописа „Фокс” (Лисица), тј. њујоршки огранак британске концептуалистичке уметничке групе Арт eнд Ленгвиџ (Џозеф Кошут, Мел Рамсден, Ин Берн, Мајкл Корис, Ендрју Менард, Престон Хелер), који су, са новим сарадницима, тематизовалиразличите садржаје политичког у модернизму–капитализму. У истом часопису објављен је текст о Новој уметности у Југославији чији су аутори били ауторка овог текста и уметник Зоран Поповић.

Категоријално Поповићев филм „Борба у Њујорку” може се објаснити једино његовом перформативном формом, због чега је овакав вид филма тада и назван „филм уметника”, а чији је Поповић зачетник на српској концептуалној уметничкој сцени и шире, на југословенској. Заправо, пројекту концептуализма, према чему су се тада сви морали определити, Поповић је пришао преко филма.

Садржај текста који Кетрин Бигелоу изговара у филму Зорана Поповића „Борба у Њујорку” гласи: „Немојмо се претварати, велики део моћи и владавине у свету уметности у рукама је фашиста, на овај или онај начин. Фашистичка интерпретација и употреба високе производње на њеном феуду мора да радује блиске рођаке са самообјашњењем ’произвођача’. Питање: Је ли Weltanschauung (нем. поглед на свет, прим. ред.)битно фашистички концепт?”

Текст је,заправо,био одговор групе Арт енд Ленгвиџ (А & Л)на писмо проминентног немачког галеристе, чији је садржај био повод за један од неколико текстова које су извели у сонговима, у музичко-сценском аранжману. Галериста из Келна, Паул Маинц, тада познати промотер авангардне уметности и њихов дилер, у свом писму упућеном Мелу Рамсдену, на Мелову молбу да их финансијски помогне, ’објашњава’ да због насталих бурних размимоилажења унутар А & Л више не жели да сарађује са њима: „Нажалост и искрено нисам у могућности да вам пружим помоћ из свог сопственог џепа. Заиста врло ми је жао због тога…” итд.

Мали детаљииз писма о „много жалости” постали су добар повод за акцију, моменат преокрета у уметничку активност као политизацију уметности: „…а сада за нешто сасвим различито...” како монтипајтоновски гласи њихов музички перформанс у Поповићевом филму. За изврсне импровизације у духу прото-панк сонгова заслужан је Мејо Томпсон (клавијатуре, гитара), оснивач и фронтмен групе Red Crayola, потом је свирао са рок групама Gang of Four иPere Ubu. Поред Меја Томпсона,у овом делу Поповићевог филма наступају и уметници, Мел и Паула Рамсден, прва концептуална уметница Кристин Козлоф, Џеси Чемберлеин,музичар, син познатог америчког савременог скулптора Џона Чемберлеина, и Кетрин Бигелоу која је тада била студент уметности и са њима је сарађивала.

Затим, у једном свом другом сонгу – као одговор лојалних члановаА & Л на судбоносни сукоб који се тих дана одигравао унутар ове групе, након чега је и дошло до коначног распада њујоршког дела А & Л – оштрим коментаром, под насловом „Јавни говор”(упућеним на адресу Џозефа Кошута, свом, дојучерашњем важном члану А & Л)Кетрин Бигелоу и Мел Рамсден, у дуету, певају поменути„Проглас”, у коме кажу да „онима који се не напрежу и боре... а уместо тога озакоњују”, том бесмислу супротстављају перманентну уметничку производњу „оних који су ангажовани у класној борби. Класна борба се залаже за смисао а не за буржоаско добро и зло”, јер добро и зло су „закривено-предузетнички... са легалном подршком државе...”

Копију филма „Struggle in New York–Борба у Њујорку” откупила је градска Комисија града Београдаза откуп уметничких дела из области визуелних уметности, 2009, и у власништву је београдског Музеја савремене уметности.